Пут према јасном сазнању. Раздео 03 - Жеље. Поглавље 03-02: Одређивање стваралаштва и примерци.

Пут према јасном сазнању

Раздео 03 - „Жеље“

Поглавље 03-02: „Одређивање стваралаштва и примерци“.

Садржај поглавља:

03-02-01) „Нешто“.

03-02-02) „Сусрет“.

03-02-03) „Брусница – укусна јагода“.

„Стваралаштвом“ ја зовем реализацију радосне жеље за стварањем таквих звукова, речи, мисли, ликова и т.д., који стварају јасну резонансу са ОзО.

03-02-01) «Нешто»

Чарлз Дарвин се родио 1809 године. Тo је познати научник, у чијем делу „Порекло врста“, први пут била формулисана и разрађена теорија еволуције. Објављена 1859 године, та теорија, без обзира на подршку научне мисли оног времена, је била осуђивана богословима. Дарвину припадају и друга научна дела. Сахрањен је у Вестминстерском абатству. Не дај Боже, да постанеш такав пасус у енциклопедији.

Кад сам данас излазио из куће, одмах сам осетио посебан мирис јутра – тај мирис је сведочио, тај мирис је подсећао, тај мирис је захтевао одговор.

Уједињујућа мудрост је неразумност, бесмисленост и глупавост.

Морализам, аутоматизам, машина за млевење меса, прозорска даска, телевизор који светлуца – тај низ је бесконачан, он хипнотише, тај редослед је убиствен. Не одмичи од касе док не пребројиш паре. Купац је увек управу. Закон је суров, али то је закон. Не стварај разлог, не гурај се где не треба, не говори хоп, не дирај зло. Седам пута одмери. Ја волим живот, волим нежност, волим да се протежем ујујтру у кревету, волим да осећам самоћу као патњу која спашава, у чијој љусци ће заблистати сребрна нит која води ка нечем непознатом.

Погледајте, како се уклапају жути абажури, старински намештај, заобљене слике у заобљеним рамовима и свежи букет цвећа у јапанској вазици. Ево моје собице, лепо се сместите.

Ја би разгризао зубима те бетонске зидове. Дајте да поједем ту вазу, тај огртач и папуче, те рајске шуме. Лудост у лудачким кошуљама. Ненормални вес. О чему мисли пас, како расте бор, где живи јеж – около је извештачена људима природа, около су одвратни духови сентименталне беспомоћности. Ја видим другачије. Пас – има влажан нос, подижу му се бокови, само што не почне да млати репом, очи су му лукаве. Ја видим све то другачије. Ја гледам и у томе је суштина тог тренутка. Ја не живим, ја не дишем, и у то ме је моје дисање. А како може да буде другачије? Лаган осмех – продире као дим од ватре – прочишћава, али и боли.

Ми ћемо бити, ми ћемо постати, нас је пуно, нас је мало, они су потребни, садем на осам, зашто је тако тешко, а шта – зар није? Не. Ја мислим да није. Ми пратимо. Ми увек пратимо, и начи трагови су смрдљиви, тај смрад нас стиже и обухвата. Крик је тренутан, али мирис ће још дуго дрмати гњили мозак; преживљавање је умрло, а није се ни родило . шта ће им – они имају свој смрад. И то им је доста. Нека смрде. А ја ћу преживљавати. Ако се мисао родила током уживљања у преживљавању - онда треба да проживи свој живот скромно и тако и даумре, да се истопи, и ако јој је одређено да живи само један тренутак, нека то онда и буде тренутак, а ако буде дан – нека буде дан – умреће и неће оставити ни траг у мени, и неће затворити пут другим, неће постати маузолеј, неће постати чвор.

„Та искра се не задовољава ни оцем, ни сином, ни светим духом, ни Светом Троицом, све док је њихов смисао закључен у њиховим својствима. Стварно вам говорим, та светлост се не задовољава плодном урођеношћу божанствене суштине. Рећићу и више, да би звучало још необичније: светлост жели да зна, одакле долази та суштина, она тражи разлог, безгласну пустињу, где никад нећеш видети никакве разлике, где нема ни оца, ни сина, ни светог духа; у унутрашњим недрима – тамо светлост налази задовољство, и тамо је више уједињена него игде;јер је ту разлог – просто покој, непокретан, непомичан. Тако очишћени, озарени дух упада у божанствени мрак, у ћутање и непостиживо и неописиво једињење; и у том удубљивању губи све слично и неслично, и и у томе дух губи сам себе и ништа више не зна о Богу, ни о себи, ни о нечем сличном, ни о нечем, што није слично, ма ни о чему; јер се сад удубио у Божанствено једињење и изгубио све разлике“.

Говоре ми – ти си ђубре, ти си гњида, тебе треба сгазити, изрезати – а мени само преостаје да слушам, слушам и схватам – провалија је без дна. Прелепо вечерње небо, густи облаци, свежи мирис борова, снега на опалом лишћу. Ти сад – то је исто лепота, о којој може да се машта, коју можеш понекад да видиш, да осетиш, а ли са којом не можеш да се спојиш. Као што је шума – поред, али није моја, као што су планине – оне су у мојој души, али сам ја далеко од њих – ти си сад за мене и море, и планине, и шума, то си све ти – та мала девојчица.

И на увелој грани постоје цветићи.

У жуборењу поточића, у тутњави вагона, у шуштању лишћа се понекад зачује необична мелодија невероватних инструмената – без мотива, без познатих човеку атрибута. Али постоји и друга мелодија – целокупност мометалних преживљавања, која нису оптерећена ничим људским, и која се понекад претворе у грандиозну, скоро непоновљиву за унутрашње уво човека мелодију судбине. Које чуо те звуке, тај зна – не постоји грандиознији хор, тај зна – ту он додирује највећу тајну – он узима у руке срце света.

Понекад ми се чини, да ме нема. То јест да ме уопште нема. Чини ми се да лагани поветарац може да одува суштину мог бића и као што чистач чисти лишће са тротоара – тако ће бити очишћено и то, што се називало мноме. И ја ћу се вратити у оно, из чега сам био створен – у земљу, у ветар, у снег, у радозналост. Пред мојим очима се упорно појављује оваква слика – као да у далекој кућици на планини ван временског пространства живе старци, чија је судбина – непостижива, и који су имали жељу да споје невидљиве поточиће сазнања и да створе живо биће, ком би доделили свим оним, што би омогућило човеку да каже да он постоји – свако је дао тој играчки то, што је могао – осећања, утиске, успомене, мисли, љубав – сваки је дао нешто и човек се појавио.

Да ли ће остати нешто, кад фантазије више не буде било и кад играчка више не буде била интересантна? Поточићи ће се вратити поново, и ја ћу просто у том тренутку да се вратим. Чини ми се да ми дају шансу да сам решим то питање – да ли ћу бити довољно интересантан за њих? Да ли ћу моћи да их заинтересујем јачином своје искрености?

Кад слушам Matia Bazar обухвата ме тако слатка жеља за смрћу. А можда то и није смрт уопште? Можда је то баш живот? Скупља се срце и ја видим бљесак сунца негде дубоко у себи. Нејасна љубав и смрт – иду поред, једно уз друго, ка пљеску среће.

Вероватно сам смешан. Вероватно изгледам као трагач за средствима од самоће и туге, као потрошилац душа, како да објасним, како да кажем, да хоћу само да покажем – колико близу лежи то Нешто...

Један коњ и један јеж су шетали кроз маглу Кронштата, и тамо је за њих био само један лист, и тај лист је долетео и одлетео назад као Луи – де Бројљ из мојих дечјих снова – он као луда бескрајност Бердјајева – као симбол пениса код индуса, циљао је на нешто неодређено, то јест, на мекост тела и уједно жестоко срце у тој тужној слици листа. Сањао сам: дебели паук је седео, спустивши ножице. Пре пар месеци упознао сам девојку, која је имала мушку адресу. Онда сам то написао, али сам се сад сетио тога. Чудан укус.Одвратан смех. Укусни витриол. Тако се тај паук смејао нама, тако се смејао оном људском стваралаштву, које се зове савест. Савест – као дрвна печурка – као да је печурка, а уствари – то је чиста целулоза. Као да је део психике, али а уствари, то је само целулоза. Ето о чему ја озбиљно размишљам. Баш избиљно. „А како се ти зовеш?“- питао сам је? И што је најважније – куд? Јер ако те зову, значи да те обевезно негде конкретно зову. Шта треба да осећа човек ког патетички зову у смрт? Ја се сећам снега, који је клизио испод мојих ногу, сећам се леда, који се накренуо, сећам се одлучног решења: „Ако ме моје мачке не одрже, ухватићу се за лед зубима“. Подигао сам главу, усправио се и кренуо тамо, куд ме нико није звао – тамо сам био сретан. Океан нарова, који су се расцветали у долини Цинандали. Расцветала сакура на Фудзију – да ли још пуже или је већ стигао онај пуж и да ли се после тога завршила предивна епоха моменталних стихова и вечне љубави?

Бити као поточић, као речица – просто да течеш.

Када гледам на старца, који се вуче по улици са прљавом кантом у рукама, у старим гуменим чизмама – без обзира на ненормалну врућину – видим у његовим очима схватање онога, да ништа више није постиживо, да ни један циљ не може да допре у његову главу – нема више снаге, нити времена за његово остваривање. Нема више ништа – само оно, што постоји тренутно – та улица, та ненормална врућина, цео свет прође кроз његову главу, али не остави ни једног трага – као месечина у бари. У томе постоји нешто, због чега хоћеш да се зауставиш. Скроз да се зауставиш. Да се зауставиш тако да се заустави и цео свет. И да доживиш то сад – док још имаш снаге да издржиш то, да бих добио животну снагу, а не да доживиш то као ужас од безизлазности.

Ризиковати живот – каква ситница. Сви около само то и раде – како се може другачије назвати то бесциљно ландарање. А ризиковати смрт- ризиковати смрт – то је нешто сасвим друго!

Пљусак смеха, ударци мотком, крици, гестови, раскидани облаци, мирис зреле траве – тако сам смирио свој ум.

Кад нема музике – онда се рађа мелодија самадхи, када нема страсти – рађа се страст самдхи, када нема ума – рађа се ум самадхи. Када се сви троје роде, они умиру, и рађа се самадхи. Када се рађа самадхи, нема више шта да се прича.

Када сам јутрос излазио из куће – осетио сам неки мирис – то је био мирис сенке птице, то је био мирис шуштања дрвета у околини, то је био мирис пукотине на асфалту.

Слепи виде само слепе, глуви – чује само глуве. Ја ништа од прилике више не очекујем овде. Сваки дан све даље. Нешто оде без повратка, и ја то осетим свим својим телом, целом душом – свиме, што је у мени. А и немогуће је бушити рупе у оку да би боље видео. Ако нешто не видиш, нећеш ни видети, ако то не иде изнутра, а то значи да требаш да одеш да би се вратио. Почните да праштате.

Стање ума, које се не налази нигде конкретно. Стање ума, у ком се мисао не рађа, чиста површина океана, испољена дубина. Бачени камен одмах пада на дно и нестаје, а таласи само налете и покрију га, а онда их опет нема. Лице човека који се сагнуо изнад воде, види само свој одраз лица у води, иза ког светлуца дубина без дна.

Покушавам да пронађем необична преживљавања. На пример, да замислим да ће сад да ме убију и хладноћа, која те обухвати у том тренутку, па шумица која ће да прими моје тело и која добија боју необјашњиве ароме вечности? Не верујем. Као прво, то је начин за покретање нових жица у односу са светом, начин да се побегне од стереотипа опажања. Осећања постају свежија и прозирнија – кроз њих почињем да видим осовину стварности челичне боје. Или да замислим да седим испод дрвета у самадхију – и уз то одлази свака лажна одговорност, а можда чак и настаје самадхи. Неке целокупности преживљавања као да померају опажај у непознату површину. Искуство састављања таквих целокупности јесте највеће искуство, а с друге стране – можда у томе и јесте суштина сваког искуства. Наравно, свако налази то за себе, и зато је још необичније, што понекад много других људи налази у томе исту ефикасност. Мени је јако близак облик искуства који се испољава у јапанским хоку и танка. Постављам питање – а колико су разнолики ти светови, у које одлази мој опажај? Код њих сто посто постоји бар нешто једно заједничко – то је усхићење због тога што другачије доживљавам свет. Навика за променом правца у доживљавању ме спрема ка томе, да ћу наћи пут ка ономе, што мени највише одговара – ка самадхију.

Бука, која ми смета да се концентришем на удубљивање у себе – чује се само онда, кад је мој мозак оптерећен мислима. Кад ум постаје оно, што је по својој природи до појављивања мисли – сметњи нема. Уопште сметња – то је нешто, што стане посред потока и спречава га. Ако потока нема, сметњи исто нема. Кад нема потока, нема ни сметњи, онда нису одсутне ни сметње, ни поток. Управо се онда и појављује поток. Ко зна – тај ће схватити. Зашто ја сад нисам самадхи? То је једино питање, које ја хоћу да постављам тад, кад уопште постоје питања.

Кад сам јутрос излазио из куће – осетио сам неки мирис – то је био мирис смрти.

Што ме највише погађа право у срце – то је краткотрајност свега, што се догађа. Ништа није стално у мом свету. А у свету оних људи, код којих је све чврсто и стабилно и унапред одређено и везано за неки дуг или страх – тамо је још горе. Тамо уопште присутствује гњилост. Отвореност срца ка другим срцима изазива невероватан пљесак љубави – он је луд у том смислу, што не узима у обзира ништа, чак ни себе. Тај пљесак није одређен у временском пространству, јер сваки тренутак се појављује поново и нигде више не борави – ни у прошлости, ни у будућности, ни у садашњости – међувременост, одстутство растојања. Кад се ситуација завршила и кад је на њу пао танак слој прашине после догажаја од недавне вечери, онда се нови свет појављује пред очима, али у том свету већ нема два срца, постоји само нежан слој успомена – као линија магле, која се неизбежно распршава кад излази јутарње сунце... И смрт, и живот се спајају у тренутку неизбежног растанка – и смрт, и живот налазе своју неутралну зону, где склапају мир на проливеној крви осећаја, и њихове руке се спајају са нашим рукама и наши погледи се преплићу у мрачној светлости очаравајућих испољавања вечних свитања. То је свитање новог човечанства, то је бура нових промена у пространству и времену, али свака увучена у то мрвица стење и шкрипи у жрвању Калиа. Постоји у том кругу стара колиба, где бораве старци – њихове браде – означавају вечност. Ја не желим то. Боље ћу ући у око циклона и сачекати кад ће ме раскидати на комаде и разбацати изнад океана – у крајњем случају – тако ће моја душа постати слободна на космичким просторима.

Ја никад не читам оно, што сам написао.

Испред, неких сто километара, је бели снег, бело небо, беле планине – ветар завија и засипа планине. Ја сам сам у тој ужасавајућој вечности – не можеш да направиш ни корак до свог вољеног човека – дубоки наноси ће прогутати било који твој покушај. Ужас. Ужас који прочишћава. Ја га прихватам са захваљношћу – ја знам да ће он избацити све непотребно, све што је нането, и остаће само огромна потраба за љубав, жестока страст, која уврће у себе моје тело, сву моју душу, и кад тај тајфун буде ухваћен и однешен у бескрајност изнад планинских врхова – онда ће се појавити кристална чистоћа, кроз коју се види све, што је непостиживо за мозак, срце, ум. Љутита нота јесењег ветра. Нећу те заборавити дока сам жив. Таласи пред очима. Комадићи стихова. Грозница. Лупање срца. Песнице су стиснуте. Поглед продире све, и чак празнина – није препрека за њега.

Имам тридесет година. Коса ми је већ поседела. Ја је посматрам и схватам- искрена преживљавања не пролазе џаба. Једном ће се та резервна чврстина потрошити. Једном ћу напустити ову земљу, ове људе, које волим више од свог живота, ове животиње, које волим више него многе друге људе, те планине тако ужасавајуће стално, то море са његовим високим водама. Ја ћу отићи и они ће отићи, и где ћемо се срести?Где ћемо се наћи? Вољена – где ћемо се срести?

Занимације, које налазимо себи – сећам се оних времена, кад ме је стварно нешто интересовало. Интересовали су ме језици, математика, физика, тражио сам нешто у психолошким етидама и филозофији нових Платона, сажвакао сам приче о животима непознатих људи, далеких људи, плакао сам због несреће која је задесила јунаке тих књига и био сам сретан, кад би књига имала сретан крај. Познајем пуно људи, који су све то радили и пре мене и раде све до сада. Не рачунам оне, који раде то јер морају – оне, који од тога праве своју професију. Рачунам оне, који налазе у томе надахнуће. И не разумем. Јер ако искрено погледамо на те занимације, претвориће се у прах. Јунаци су измишљени или нису – то су само јунаци. Наука-то је само наука. Било коју делатност ограничава њен предмет. И на крају крајева губи душа. Наравно, можемо без краја вршити неке напоре у у култивисању и подржавању својих интереса, али само у ретке тренутке своје душевне опуштености. Али кад период опадања енергије прође – онда нас понови износи на највећи врх таласа и односи нас негде далеко. Можда сам просто болестан? Али не, видим све етапе свога пута и видим да је све било искрено и праведно и да не пустоји други крај, и да бих морао све то да прођем, ако бих кренуо поново. Ако је то болест – нека се зове тако. Значи да волим ТАКО да болујем. Значи да немам због чега да се осврћем. Значи да морам да устанем и идем даље. У сусрет себи. На састанак... никуд. Ја сам увек желео да волим. То је истина, колико год да сам се у детињству стидео тога и колико год да сам је крио од туђих очију сад. Ја сам увек хтео да волим. И увек сам ишао у сусрет томе. Може ли неко то исто да каже за себе? Хтео бих да видим тог човека.

У детињству се купала и одједном је осетила испод ноге клизави комад дрвета. Од тог дана се не боји да плива, али се боји дна. Пробајте да схватите ту просту ствар, пробајте да је још једном прочитате, да је проживите – и видећете да свет непостиживо продире наш живот и јури даље – ко сме да му се супротстави? Ко се не боји да ће он да га однесе? Скромно намештамо крила иза леђа – може да дуне ветар и онда нећемо остати на земљи? Како да се задржимо? Покажите ми онога, који би успео да се задржи на земљи? Како да се задржи? Кад је ветар у крилима – преостаје ти само да летиш. Проста прича, која се догодила са једном малом девојчицом – да ли је она онда знала, да ће та прича да је прати цео живот, као верни пас? Да ли осећамо, кад нам се нешто, што може да остави на нама неки нејасан неизбежан утисак за цео живот, дешава? Понекад само тренутни поглед, кратка речица, скоро досадни сусрет – и ти одједном схваташ - НЕШТО се десило. Никакви атрибути више не постоје. Колико год дубоко да погледаш – нећеш ништа видети – и свеједно ћеш знати – то се догодило. То је тајна. Права тајна и приблизити се ка њој – брррр, губиш равнотежу и почињеш да се гушиш.

Појављује се два „мене“, кад сам на планинама – ја и планина, планина – која поста „ја“. Појављује се два „мене“, кад се у мени бори жеља за животом и привлачност смрти – они воде диалог као „ја“ и „ја“. Појављује се два „мене“, када волим - ја сам онај, који воли и онај – кога ја волим.

Постоји слабост, која није циљ, која постоји само зато што избегава снагу, као елемент који замрачује прозирност опажања – та слабост ништа не омогућава, ништа не губи, та снага је снага растегљивости гране. Та слабосте је растегљива страна снаге. Ја би их уништио – неконструктивне су и мутне...али желим да кажем на глас. Ја не да се изражавам – ја живим у речима, када их говорим ономе, ко ми је пријатан.

Долази време, кад снови постају дубоки, грандиозни, када се будиш и знаш – то је била права реалност, а она такозвана реалност од пре – па нека, и у њој има део истине, али део смећа је толико велики да... Као мотор може да се користи различито гориво. У сваком случају, да би се покренуо – сва средства су добра – и сексуална упорност, и муке самоће, и т.д. Али прави скок напред даје енергија љубави. Као поштени експериментатор, као човек, који без сажаљења баца у смеће све што није право, који без сажаљења мучи и себе, и друге у агонији постизања истине – ја сведочим – љубав- то је нешто најнеобичније од онога, са чиме сам се суочавао до сада. Кад долази до пролома – а он се деси само једном – онда и пажња постаје близак пријатељ љубави, и цело моје биће вибрира од предужитка новог живота, и снови постају део стварности, и много друго... Наравно, ја мислим на ону љубав, која се одликује од љубави обичне – себичне љубави. Као инжењер своје душе – говорим себи – баш тај мотор ћу да узмем за свој ауто. Као чаробњак – видим да необична дубина иде мени у сусрет, као човек ја осећам – то је моја реализација, у томе је моја срећа.

Могу да видим многе ствари и видим многе, али просто не гледам тамо – у будућност, у оно – како и шта ће бити. Ја нисам бог, ја сам само дете, али рођено у самадхи. Како да будем неутралан ка томе, што видим, и често ми се чини да не могу да се супротставим свом интелекту, свом глупавом људском инстинкту “урадити све на најбољи начин“, и мешам се у највеће тајне, и тако разрушавам поток. Зато сам просто одложио своју видовитост док не будем скроз сигуран да се не мешам, да не покушавам да УРАДИМ нешто са виђеним – иначе се све губи.

Искашљао сам се, дигао се са земље, умотао се у јакну, кренуо према крају шуме. Плава трава, дрвеће, језеро, које се навалило на мене својим тешким брегом – све ме је пратило, шкрипело, завијало, пљескало. Свет се множио, срце је болело. Требам да урадим један корак. Морам да урадим само један корак. Али не знам – куд, али морам. Постоји корак, који не можеш да урадиш некуд. Ако је то корак – некуд, онда значи да то није тамо. Понављао сам те речи као заклинање. Корак не може да се уради некуд. Корак мора да буде урађен и готово. Просто урађен. Прост корак. Ето парадоке. Проклета гњила непостиживост простих дејства. Ја волим просте речи, ценим проста осећања, видим почетну једноставност љубави – и сад требам да уложим мало напора и да научим да радим просте кораке.

Први пут ми се та идеја појавила одавно, кад је била само роза бајка – и у њој сам више био онај, ког испитују, а не испитивач.

Године су пролазиле, бајка је остајала бајка, и настао је моменат, кад ја већ нисам могао да разматрам себе као пасивног учесника измишљених догађаја. А после је био дуг и неинтересантан свакодневни живот, који је у главном потиштио моји самобитност. Али у једном прелепом тренутку моја стара, већ умрла машта родила се поново у новом облику, замаглила ми је очи, и ја већ нисам могао да мислим ни о чему другом.

Између доручка и ручка донео сам одлуку да саградим нови свет. Емоција - то је ствар, која има дужину – дужину временску, а преживљавање је увек тренутно, оно увек живи само овде и сад. Преживљавање – то је тачка са нулти дужином. Као јачина ратног мача скупљена је у његовој оштрици – у тачки, која нема дужину – исто тако је моћ преживљавања скупљена у тренутку, тамо, где нема ни прошлости, ни будућности.

Испред лица неке сулуде вечности – све је то таштина. Свеједно, кад тад – данас, сутра, прекосутра – мораћемо сести насамо и схватити – ево сад ћу седети мирно и бројати минуте, а не сате. И онда ће се убрзо све завршити. Све има границе.

Ако се не вежеш за конкретан тренутак у свом животу, онда ће емоције ослободити место преживљавањима – јер су емоције увек последице, то је увек производ схватања преживљавања, чак ако се то дешава неприметно. А чисто преживљавање се јако одликује од емоција – то је суштина живота, и од праксе чистог преживљавања до Самадхи – постоји само један корак. Прелаз ка чистом преживљавању – то се осети, као да одједном изгубиш дах и пропадаш у област неке посебне дубине – невероватно засићене испуњеношћу живота. Најважнији квалитет тог преживљавања је – потпуност. Гушиш се у том осећају испуњености, осећаш да постоји одређена реализација. Свет показује своју невероватну дубину.

Постоји шанса, која је сакривена у неузвраћеној љубави. Може да се добије онда, кад идеш у сусрет својим преживљавањима без страха и укора. На дну очајања од неузвраћене љубави налази се велико благо, које је приступачно само оним најачим и најстрастнијим људима – који су спремни да се због њега спусте тако дубоко. То је задат за јаке људе, али уједно у томе и расте снага.

Када чујем напољу врисак неке девојке – далеко, једва се чује, није јасно – да ли се зеза, да ли ме дозива – увек ми се чини да зову мене, чини ми се да то неко нема више снаге да трпи, и ево, изашла је на улицу и просто вришти, и нада се да ћу ја да је чујем. Смањујем музику и мисли, обамирем изнутра, и слушам, и чекам, и желим брзо да се обучем и истрчим на улицу и вриснем на сав глас – овде сам!!!

Планине су ми отеле ваздух, љубав ми је одузела земљу, људи су ми одузели веру, бол ми је одузео наду. Постоји нешто, што не сме да се изгуби, али сваки пут кад то губим, заборављам о томе. И сваки пут кад се задесим на тој земљи, сетим се тога.

Приметио сам да Акутагава, кад је хтео да изрази неизразиву везаност догађаја, користио „но“: „Ару сигуре – но фуру бан – но кото дес“. Ја сам, посматрајући све што сам написао – видим да користим „и“, а такође занемарујем зарезе – беспрекидност ми је важнија од писмености. Што сам даљем све ми више сметају зарези, кад не изражавају природну паузу.

Први пут сам могао одмах фа се окренем и одем. И ништа ово не би било. Постојала би само тупа туга за неоствареним, као нека издаја самог себе, али, вероватно, не би много волело. Али тај избор није за мене. А овај изгледа јесте за мене.

Када седим у шуми поред ватре, кад дођем тамо са шатором на неколико дана или пар сати, да бих сео мало у природи и да слушам како шушти дрвеће, а и да прочитам књигу, или да на миру размислим о свом животу, кад су ми мисли концентрисане и док се не враћају ка градским обавезама – у такве тренутке сам концентрисан, осетим мирис свежег ветра, осетим како право стоје борови, свежина која допире споља постаје она свежина изнутра. Кад се враћам, носим то са собом. Не жели да осетим да је нешто моје, и зато тамо, где други не могу да побегну од таштине, осећам се као путник поред ватре – слободан, концентрисан, пун свежине, опуштен.

Низ имена која су ми увек блиска, без обзира на било шта, су – Кавабата, Фаулз, Кастанеда, Николл, Љоса, Фриш, Кришнамурти, Сузо, Таулер, Ошо, Ницше, Рамакришна, Миларепа, Газданов. То је хипотетички низ имена, које кад називам, онемим врели иње покрива моје срце – осетим себе изнутра, видим бесконачан редослед, чујем ужасно ћутање, које иде од срца ка срцу, чујем како се одазива кристалном тишином, и он је боје крви.

Понекад кад се будим, после сна остаје чудан осећај, и ако не додиривати главу рукама, ако се не мрдати неко време и препустити се полусненом дремању, можеш омогућити том осећају да се испољи јасније. Није везан, како ми се чини, ни са садржином сна, ни са још нечим – чудан је, долази са највеће дубине – доживљава се некако узнемирено, уопште не личи ни на шта виђено до сада. Чини се да допире из дубине. Грозан осећај – који плаши, али који је уједно и привлачан. Плаши зато што носи у себи неку претњу свима. Привлачан је, јер тамо води мој пут, јер је то продирање ка правом преживљавању празнине, која све попуњава.

Усамљени путник у свету раздвојености.

Сматра се да жена живи осећањима. Уствари осећања живе женом. Сматра се да мушкарацтреба да буде јак. У ствари, снага тражи мушкарца на свој сто – потребна јој је храна. Снага узима виљушку – част и нож – достојанство, ставља га на тањирић – предност и са уживањем жваће. Снага, осећај – они желе да живе и зато им је потребна храна. Али ја нисам спреман за такве жртве – излазим из тањира, остављам тамо своју одећу и одлазим. Нека ветар излечи моје ране, нека избрише моје име, написано на песку, и онда ме снага неће наћи. Играм се у жмурке. Ја сам поново дете. Пуштам балоне, буљећи на сунце и мрдам прстићима у води. Њена глатка као огледало површина, која се жубори говори ми нешто, али мени то не треба.

Бес – је мој верни пријатељ. Не разумем безнадано љубазне људе, који стварају своје односе са другим људима тако, што се односе ка храни као хијене – нема везе што је покварено месо, важи да је месо. Не примам љубазност због љубазности, контактирање због контактирања. Могу бити груб, могу бити нежан, могу бити бесан, кад је бес уперен на разбијање зида између себе и своје тупавости. Куд су нестали бесни људи? Где су ти јаја, мушкарчино? Где су ти нокти, жено? Бес - то није агресија, то није мржња и раздраженост, бес се не поклапа са свим тим смећем. Мржња, агресија, раздраженост – то су разрушавајући осећаји, они праве слабијим, беспомоћнијим, јер су обрнута страна жеље за владањем и изражавају потрошачке претензије ка свету. Ако свет није такав, као што бих ја хтео – постајем агресиван или раздражљив. Бес – то је нешто друго. Бес је светли осећај. Бес је задњи очајни покушај у потпуној напетости снага љубави и нежности. Не може бити по правом бесан онај, који не може бити бесконачно нежан; не може бити бесан онај, који није спреман да да свој живот ради живота. Не може бити бесан онај, који није спреман да жртвује свој живот за првог пролазника, у чијем погледу видиш одраз своје судбине. Бес – то је осећање, на које је способан само онај, који стреми, који сву своју душу улаже у способност за љубав и у потребу за љубављу – све остало је превише ситно да бих могло да изазове бес, а ситничав не може бити бесан. Не може бити бесан онај, који не може да се концентрише. Бес је неразуман, зато је и способан да ме извуче ван граница моје смрти. Бесни буда. Бес поједе све што је празно и привидно, дп задње мрвице – бесном човеку није стало до љубазности и лепих манира –он гризе зубима зид – па где су ту лепи манири и пристојност! Бес не може да циља на нешто празно и измишљено – бес ће се окренути и отићи. Бес је сам по себи избирљив – рађа се током суочавања са смрћу. Баш зато бес не може да циља на другог човека – он може да циља на глупоћу, која убија душу и исушује срце – и већ није важно – да ли је та глупоћа у мени или у теби.

Постоји у целом том кругу стара колиба, у којој живе старци – њихове браде су млаз вечности. Старост је благословена ка њима – не може да се приближи ка њиховој беспрекорној простоћи – она не може да учини старијим оно, чему није важна младост, не може да му нестане енергије, јер су је сами одбацили, не може да им понестане снаге – они су је давно сами издали, препустивши се бесконачној слабости. Кад човек све преда – постаје нерањив, необорив – као нерањива шумица, као нерањиви, необориви ливадски цветови. Кад је у питању такав фактор, обрушавају се планине, распадају се стене старе сто година и више.

Небеско плави простори земље бодхија – шта је још потребно?

Баш је чудно – једем и пијем – а живот свеједно одлази из мене. Шта ће остати после мене? Наравно, наравно,да... То се ја смејем и климам главом својој памети, која ми услужно приноси:

Шта ће остати после мене?

Цвеће – на пролеће,

Кукавица – на лето,

Чист и хладан снег – на зиму.

Природна анестезија – безбрижна хладна пустиња – она је у сваком човеку и кад муке постају неподношљиве – душа сама налази излаз и клизи у том правцу ка тој хладној тишини. Упадајући тамо, доживљаваш скоро блаженство – не осетиш бол, нема ничега. Скоро блаженство. Празна, кристална, али скоро срећа. Звецкајуће ништа. И само то „скоро“ остаје једини облачић на безбрижном небу. Могу ли да се помирим са тим „скоро“?

Свако има своју слабу тачку, своје слабо место. И то је баш оно место, које ти помаже да ојачаш.

Около су привиђења, привиђења...Сви се боје да направе корак напред, јер их тамо чека неизвесност, и на крају сви и даље седе у својој бари. Изашао сам из своје баре – и шта даље? Зар је сад дилема у томе да требам или да одем, или да се вратим у бару? Човек може да замишља да прави мостић између старог живота и новог – али та провалија не може да се прође преко тог мостића, јер сваки тај мостић води назад, никад неће бити саграђен до краја – растојање између извесним и неизвесним - то су просто различити начини живота. И све те градње - то је само супер начин за смирење и успављивање самог себе. Та провалија може да се преодоли само помоћу скока – скока очајног, безнаданог. Ко ће рећи – ја сам спреман? Ко ће, од тих што су се јавили, стварно да скочи? Сваки који скочи постиже – али ти нећеш знати шта, док не скочиш. Вратити се већ не могу, куд...у затвор добровољно...зато осећам, како полако, али стабилно улазим – све даље и даље. То што ме брине, ти хоризонти, који су испред мене – немам већ коме ни да их покажем, јер да би их видео,морам као прво да подигнем поглед и да испустим из вида тротоар са банкиницама. Сваких сат времена се базнадано удаљавм – само љубав може да сагради невероватну везу преко тих невероватних провалија – верујем само у љубав на први поглед и безобзирце.

Када сам је гледао у очи и видео у њима бесконачну љубав – шта је то тамо било у ствари? Сад требам да се упитам – не, сад требам да одговорим себи на то питање. Када сам посматрао њене очи – шта сам у ствари видео у њима? Можда су њене очи биле само огледало, у које кад сам гледао видео сам само одраз своје лудости? Очи, прикривене огледалом – у томе има нешто – доживљаваш досаду – видиш досаду – доживиш страст – видиш страст. А како ће моје срце- зар нестреми напоље, зар не крије глатке као огледале покрове? Изгледа – не, вероватно – страх и смрт су већ отплесали на том празнику.

Где је танко, тамо НЕ пуца. Само ако је то – танак осећај продируће љубави.

Не волим да сводим осећај ка разумевању. Јер разумевање сужава, обрезује, конкретизује. Како год да окренеш, разумевање одбацује сав свет због самог себе. А осећај – наопако – он носи у себи цео свет, одричући се од приватности. Све ствари се појављују из непознате провалије и кроз сваку можеш да погледаш у ту провалију. Ја више волим да гледам у провалију кроз љубав – не, љубав сама по себи јесте провалија. Кад осећај постиже највишу тачку, ти се ућутиш. Али испадне да постоји још виша, виша, још, још и још...

„Ако те питају – рећићеш.

Неће питати – неће рећи.

Шта је у твојој души сакривено.

Племенити Бодхидхарма?“

03-02-02) „Сусрет“

Гледам твоју слику. Један минут... два минута...пажљиво посматрам, ни у шта конкретно не упирем поглед, поглед лута, фото оживљава, слика почиње да трепери, плива ти све испред очију,...стојим испред кауча, на коме ти лежиш. Ја не знам – куда да кренем. Вуче ме да седнем поред тебе, код твојих ногу. Седам поред, ти подвлачиш ноги да бих направила мени место, моја рука неочекивано се пружа ка твојим ногама и задржава их – не желим да их одгурујеш од себе. Баш у том тренутку ној поглед клизи ка твојим ногама, следи твоје руке... клизи више, ка колену твоје леве ноге, која је прекрштена преко десне...љубичасти тонови су ми пред очима – то је боја положаја твоје ноге, њише се помало од мојих додира...одједном почињем да осећам тежину твоје ноге, осећам како притишће другу ногу, узимам пажљиво левом руком твоју стопу, а десном – мало више – за глежањ и улажем мали напор, као да хоћу мало да је подигнем, да бих та тежина постала реална, и одједном осећам топлину – осећам како ме испуњава топлина – и осетим топлину тамо – међу твојим бутинама, тамо где се додирују. Јано осетим, како се знојиш између ногу – много је топло да бих држала ноге припијене... Како то осетим? Не знам – вероватно, срцем. Вршим слаб напор и подижем твоју ногу, стављам је на своја колена. У левој руци и даље држим твоју стопу, и мој длан испуњава укус твоје ноге-руку не мрдам – она сама клизи лагано по нози – и стоји на месту, и клизи...моји прсти додирују твоје, припијају се уз њих, осетим неку лагану грозницу – тачније – појављује се вибрација између њих, а после ње се појављује топлина, која је побегла из света твојих бутина...јасно осетим својим дланом мирис твоје стопе, као да сам је лизнуо језиком...вруће ми је...другом руком грлим прсте на твојој нози и схватам – лепо ми је тако...лагано се окрећеш према мени, лежеш на леђа, твоја друга нога не налази место за себе и ја јој помажем да легне у моје крило. Глава ти је забачена назад, али то није због фотогеничности, сад је то осовина енергије, извлачећи се из тачке додиривања мог длана и твоје стопе, продире твоје тело и тера те да се спазматички слатко да се исправиш...твоја колена су само мало окренута у стране – беспомоћно страсне... моја рука клизи ка њима, осећам твоје колено...али се враћам назад...ритам постаје бржи...какав ритам? Ритам чега? Ја не знам – то је ритам ћутања, то је ритам одкуцавања топлине у мојим грудима. Узимам твоју стопу са обе руке, моје руке је привлаче ка лицу, притишћем твоју стопу ка свом образу...јасно осећам укус твоје стопе, као да сам је лизнуо језиком... као да ми то не одговара – као да... хоћу по правом да осетим укус... језик те додирује... искра ме продире, штрецам се као да ме је ударила струја и то исто се дешава и теби, твоје колено се сагиба у грчу, морам да узмем твоју ногу... провлачим језиком по твојој стопи – лагано-лагано, уживам у том невином сексуалном акту, осећам твоју кожу испод чарапа, осетим твој укус...он се спушта доле, прекривајући моје груди, мој стомак, ниже...све је обухваћено врелином тог укуса...лижем ти увале испод прстију, и то је већ неподношљиво...почињем да гризем твоје прстиће...ти се штрецаш, лагани врисак... и ја видим да у пространству између твојих ногу – тамо, у дубини, почиње да тиња ватрена лопта... а њему у сусрет ватра из дубине мог стомака...то је још само предосећај, то је још само први поветарац пред олују... али се већ види његова моћ, која ће се развити у пространству наших тела и душа...

Када лежем на спавање, грлим те и одмах почињем да те осећам. Не сметам ти да спаваш – просто те нежно мазим по грудима. То у почеткуJ А после не могу да издржим и додирујем уснама твоје груди, додирујем те језиком између груди. Али ни то не могу да трпим дуго – лежем на тебе, твоје руке налазе моје, а усне – наше усне...оне не могу да живе одвојено – то је за њих немогуће – не смеју. Љубим твоје образе, твој нос, твоје чело, али ми то није доста, и ја, као верни пас, почињем да лижем твоје лице, и не могу да се зауставим, и због тога се у теби буди тако нешто... да се твоје ноге шире саме, каче се за мене и привлаче ме, принуђују ме – брже, брже, ајде, уђи... Ја уживам у томе што осећам, твоје снажне ноге ме просто терају да уђем...одвајам се од твојих усана, седам, твоје ноге ме обухватају и не трпе одлагање, ја стављам руке на твоје бутине и држим их. Прилазиш ми скорз близу – ближе није могуће – ближе – то је само унутра... Ја знам – шта хоћу, и налазим занимацију рукама, да бих сачекао твоје – подижем твоје ноге, узимам сваку за глежањ, притишћем их уз своје лице и чекам... немам више снага да бих чекао, али чекам...и твоје руке налазе мој полни орган, твоји прсти га обухватају и почињу да дрхте од узбуђења, које се преноси од њега. Измучен ишчекивањем, почињем лагано да се крећем, и он почиње да клизи у твојим рукама. Ти га притишћеш уз чврсто ка дну стомака, и његово клизање више није толико невино – измакнувши се мало, омогућавам ти да га мало обориш, и ето, он се упире у нешто врело и влажно. Спуштам твоје ноге, оне лежу напето, ја сам стиснут њима као клештама, обухватам твоје руке, јер нисам могао да их одвојим од себе, није било реално, и осетим како твоје песнице постају час мање, час веће – следећи покрете мог полног органа, чија врелина кроз твоје прсте долази до мојих. И, ево осетим, како се налазим на улазу. И свеједно – преодолевам себе још једном – док се измичем и стављам своју руку преко... моји прсти развлаче твоје... и моментално постају влажни – желим да знам тај укус – измичем се и лежем између твојих ногу, али твоје руке ме траже, и онда се окрећем и лежем на тебе. Сад и моје, и твоје усне могу да нађу све што буду хтели... Стављам руке испод твоје задњице и она се полако подиже, додирујем твоје усне својим уснама, увлачим твоју влагу, лижем језиком између, једва додирујући отвор, који се у спазматичкој страсти час скупља, час шири – крајем језика лагано улазим унутра... и тог тренутка се моментално савијам, јер су твоје руке, које су држале мој полни орган уступиле место свом нежном језику – и ја не могу више – притишћем оно, што више не могу да назовем полним органом – припијам своје пламе уз твоје усне, и оне се лагано отварају, ја улазим унутра, а мој језик улази у тебе, и наше стењање се спаја,салива... Нисмо способни ништа да радимо – ја сам у теби, не, ми смо један у другоме и лежимо, осећајући како наше душе улазе један у другу тако, како то пре није било могуће. Лижем те у круг – у теби, и осетим како се твоји зуби забадају у мене, а језик је нежно припијен. Почињем да се крећем, и твоје руке лежу право на моју задњицу, подижући се и спуштајући се заједно са њима, ти их стишћеш јако снажно...

Да није ово, што смо тек започели – могли смо већ десет пута доживети оргазам, то није за нас – ја лежем поред, љубим твоје брадавице – нежно их грицкам – грлимо се – дрхтимо од страсти. Требамо да заспимо, да бих сутра кад се пробудимо, све поновили, али са још већом љубављу и са новом енергијом. Зар можемо да спавамо, кад смо тако узбуђени? Зар можемо да заспимо, кад су нам тела преплетена, кад си спремна зубима да потргаш покривач, да бих погледала моје тело, кад ја жели не да владам тобом – не – желим да те силујем. Желим да скочим на тебе, да ти свежем руке, да раширим ноге – некултурно, вулгарно – и са све снаге увалитити своју страст – да викнеш од дивљег задовољства, да те ухватим за груди, и држећи те –убадати се у тебе све док твој врисак не пређе у стењање, у завијање, док ти се нме појаве сузе у очима, и онда ћу се привити уз тебе и гледаћемо се у очи док не осетимо експлозију. Да нисмо били способни на нешто више, ми би то урадили... али свеједно можемо заспати – научимо ћемо се да спавамо, када тело гори, а душа светлуца, да бих се сутра пробудили и продужили свој пут...сутра – то звучи мало наивно, јер се ми будимо за сат времена и бацамо се једно на друго, да бих опет одустали и поново заспали, и опет се пробудили...

Да ли је то твој сан или није сан? Полни орган, који излази из тебе – сав у менструалној крви – то је мач, који излази из срца. Брадавице боје крви и крв боје брадавица. Ноге раширене благо и мало савијене – стопе разбацане у различите стране... Очи, које су постале разроке од дивље страсти, ноздре, осећајне и осетљиве на додир језика, полуотворена уста иза којих се види влажни рози језик, који још чува укус полног органа, чији укус и схватање тога да он хоће баш тако да сврши – у уста – то све посебно излуђује и пали. Његове усне, које клизе по твојој нози, он ти гризе ножне прсте, додирује их нежно и уједно се припија чврсто језиком. Ти обухваташ уснама напети полни орган, који има све мање места код тебе у устима и мораш да га ухватиш, глава му клизи по твом језику ка грлуи заустављена, поново се враћа ка уснама и поново стреми да уђе унутра, његова чврста задњица, која се час спушта, час подиже изнад твог лица, стављаш на њу руке, забадаш своје ноктиће у њу и идеш доле...дуже, лагано стењање се чује, кад твој прст клизне у увалу и уђе мало дубље...и кад си већ у лудилу због додира , учињених његовим језиком, који мази твој клиторис и усне, његовимпрстима, који су ушли у тебе – лагано, али свеједно, довољно осећајно грицкаш његов полни орган, а он, као коњ, ко шибају, више не може да издржи, уздиже се код тебе у устима, и одједном, млаз вреле сперме... и његова глава, снажно стиснута твојим бутинама, и твоје груди, обухваћене ватром страсти, и брадавице, које су се стврднуле и постале јако осетљиве чак и на лагане додире његовог стомака...

Како ми је било лепо данас са тобом... наше мажење – све је тако природно и прелепо – као играње зечева на ливади у сунчан дан. Као процветала вишња... То је тако необично – добијати највеће еротско задовољаство и уједно естетско задовољство, и одмах се моја мисао обрадује, која нас лагано додирује и играјући се, врти се у својим ликовима, асоцијацијама, види невероватне парадоксе и неочекиване и кристалне везе, моје срце зрачи само себе у тебе, цело моје биће – то је просто музички инструмент – еолова харфа, на којој свира ветрић твоје љубави... и наши звуци се спајају и не постоји ништа што је вишак.Ти си већ заспала, а ја те кришом откривам и посматрам те...дишеш мирно, твоје груди...како ме маме...сретница – ти спаваш! Јако тихо –само да те не пробудим – додирујем уснама твоје брадавице...стављам га у уста и просто га тако држим...скидам покривач са тебе – код мене је вруће – нећеш се смрзнути...како си лепа...љубим твоје руке од дланова па до лактова, од лактова до рамена... шта да радим са својим полним органом... он је већ јао напаљен...додирујем њиме твоју бутину и обамирем...полако – јако тихо стављам на тебе ногу и припијам се полним органом уз тебе чврсто... спаваш... додирујем твоје усне својим уснама и седам поред тебе на колена. Прелепа си...твоје тело чак и у сну одише страст...твоја рука лежи на њој...ја је смичем и гњурам између твојих стиснутих ногу. Како тамо мирише...какав мирис...каква срећа, што си се толико уморила и ниси отишла у купатило! Удишем га пуним плућима и он продире у мене, испуњава ми сва плућа, улази у моју крв, продире у моје биће...као лопов, као ноћни лопов кришом љубим твоје колено, спуштам се ниже – ка твојим стопама – тако волим да их волим... и ево, мој образ већ осећа нежност твоје коже, и моје усне се примичу ка њој...дижем твоју ногу и померам је од друге ноге... и ту мњ осину једна прелепа идеја – седам код њене главе и полним органом додирујем њено лице...то је немогуће...додирујем њиме твоје очи, твој нос, усне, седам изнад тебе, моја глава лагано додирује твоје усне...где налазим снаге да трпим то, не знам...узимам полни орган у руку и додирујем са њим твоје усне...још...још...хоћу унутра...само да те не пробудим...моји прсти полако развлаче твоје усне и зубе, полако...баш полако...и ево, већ могу, већ могу, али никако да се одлучим, полни орган је застао на самој граници и ево, улазим...улазим...обамро сам...гледам твоје лице...свој полни орган, надувен, отечен, али свој полни орган ја видим само на пола... и одједном почињем да осећам додир твог језика и додир твојих усана...али не, ниси се пробудила...ти, као мало дете, просто сисаш своју цуцлу...то...како да издржим...гризем своју усну и осетим крв...само ме то трезни...почињем јако лагано и јако тихе да се крећем – не могу да одвојим очи од твог лица, од твојих усана, у којима је мој полни орган и одступа назад...вероватно сањаш леп санJможда – сањаш баш то, што се дешава. Гледам твоје очи, продирем кроз капке и видим...видим...да, видим ...да сањаш, како ја спавам, а ти нежно лижеш мој полни орган, облизујеш га, твој језик пролази свуда, ужива у тој страсти, која је била између нас синоћ...трљаш нос од мој полни орган, додирујеш уснама његову влажну главицу, полако спушташ главу и пушташ га у себе и лагано грицкаш...да осетиш његову чврстину, и појављује ти се луда мисао – спушташ се ниже, лежеш између мојих ногу, љубиш колена, тако је тешко одвојити се од њих...префињена лепота јаког мушког колена...гризеш ногу изнад колена и мишићи испод твојих зуба почињу да реагују...дижеш се мало више, нестрпљиво ми шириш ноге, хваташ мој полни орган, подижеш га, спушташ се ниже, лижеш га...обоје се штрецамо – твој језик ме лагано мази..и тако жели унутра...ко то сања? ...ја већ одавно то не знам...можда – то ја сањам да ти сањаш...нежно лежем на тебе, осетим твоје тело испод свог, мој полни орган додирује твој, упире у њу, спуштам се мало ниже... у сну је то могуће...у сну...то је све у сну...вероватно...гледам твоје лице и осећам како тамо попушта...како се шири и пушта...тако буновно...тако нехотице...и, ево, већ се отворило, а тамо...тамо су тропске врућине, колико влаге...клизнути унутра – то је секунд посла, али ја то развлачим на сат времена...дигнувши се, стављам своје ноге уздуж твојих и притишћем их... сад су твоје ноге чврсто стиснуте, спојене...лежем на тебе, грлим те око врата, затварам очи, опуштам се...просто лежим на теби...скоро невино...сад само лагано клижење...бесконачно лагано клижење...куд?...клизим у неки други свет...то чак није сан...ми смо ту заједно – ми смо заједно – сунце, трава, прозирна вода...седимо на брежуљку речице...ти си спустила ноге доле, ја те грлим одпозади и љубим твоју косу...наше руке су се среле и онемеле...вечност нас посматра и завиди нашој тренутној срећи... јаки плавооки људи пролазе поред и смеју нам се и ми им узвраћамо осмехе...тај смех се распршава изнад нас као сребрни гром и са неба почиње да пада златна киша, благи златни млазеви...свет одједном почиње да се изгиба и отвара своја безбројне димензије, и поглед продире свуд – и постаје све оно, што види...и безбројне промене се догађају са нама у том уједињеном тренутку непостигнутог...

03-02-03) „Брусница – укусна јагода“

1. Нашли су једно друго – у путној прашини, у вртлогу личних збрка, надахнућа и таштине – нашли су једно друго. И то је било супер. Изнајмили су стан, посао их није много замарао – имали су времена, била је љубав, био је просто јасан осећај да се свет врти у потребном правцу. Изнајмили су двособан стан, у прву собу – која је била мања – набацали су ствари – а у великој су се сместили. У малој соби су хтрели да направе нешто необично – да не буде уопште намештаја, да буде мекан тепих, много зеленила, ваздуха и светлости – само прво треба очистити сво то смеће.

2. Прошло је месец дана. Соба се претворила у неко особито место, у вези ког су се често зезали – волели су да се зезају једно са другим и настављали су да кују планове о томе, како ће тамо бити лепо, кад га среде. Направили су нешто слично камерном – породичном – фоклору, у ком соба има важну улогу – то је било смешно и много је обећавало. Коначно је настао тај Дан – чим су устали, почели су врло енергично и одлучно да чисте и спремају стан. Боже, колико је смећа било изнешено, колико прашине, бесконачне књиге... Вече је настало, кад су били у кухињи – што би се рекло – уморни, али задовољни...Он је загрлио – она се засмејала. Пролазећи поред собе, нису издржали и завирили су још једном у собу. Соба је блистала. На поду је био мекани тепих. У углу – прелепа палма. Пријатни свећњаци, мекана фотеља – улазећи, осећаш неку ненаметљиву комфорност – тела и душе – нема шта да замериш – има много слободног пространства – има много пространства и у глави. Стајали су посред собе загрљени и одједном схватили – више немају ништа уахедничко – та идеја, изгледа је била једини мостић, који је био између њих и који их је спајао – а сад се мостић срушио и на његовом месту више није било ништа. Стајали су још двадесет минута, нису имали о чему да причају – чак су и разговори изгубили сваки смисао. Следећег дана су раскинули заувек.

То је био добар штос. Вероватно га знате – прилазиш девојчици и говориш – „Волим те...“, и после паузе – колико ко издржи – да не би успели да се засмеју пријатељи, али да бих девојчица стигла да поцрвени и да се збуни – додајеш:“...са метлом по ходнику да те јурим“. Свима је познат тај штос, али свеједно, увек је била ефикасна. Кад се у њихобом разреду појавила нова ученица – он је тачно знао да ће и са њом извести исту штос.

Скупила је торбу, концентрисано размишљајући о нечему, и кренула ка излазу. Стао је испред ње. Она се забила у његово раме и зачуђена његовим понашањем, - некако се незграпно ослоонила на клупу. Гледао је, продирући је погледом. Деловало је, као да су сви схватили, шта ће бити, и очекујући лудо смејање, тврдо је рекао:“Волим те...“ И паузирао...Знао је – што буде дужа пауза – биће бољи погодак. Видео је, како сви само што не почну да се смеју. Она није поцрвенела, пауза је постајала све дужа. Она је просто стајала и гледала – некуд далеко – некуд јако дубоко у њега...

Ишли су улицом – било је јако сунчано – баре су се већ осушиле.

3. Ушао је у град ујутру. Неко можда и види у томе неки симбол, неки знак, а неко не. Ја лично гледам на ствари опуштено – ушао, па ушао. Већ је излазило сунце и асфалт у уским уличицама се полако загрејавао. Та топлина није сагревала, али је обећавала да ће угрејати. И због тог обећања му је било јако драго. Ја га не разумем – обећање – то је увек свежије, продорније било које одређености – само ако та одређеност није таква, јер то у својој основи садржи празнину, у коју сваког тренутка може све да пропадне. Ишли су му у сусрет људи – где сте видели град без људи – али су им лица некако била замагљена – лагана магла, која је прекривала њихове црте лица, а код неких се лице уопште није видело. А можда – можда је то просто испаравање, које продиру сунчани зраци и који уставри и стварају тако необичну слику. Ишао је без неког конкретног циља – само што се родио и циљ још ни нема.

Понекад фасада зграде, понекад делови нечјих речи су му говорили више, него утисци – то би се могло назвати успоменом, али то наравно није била успомена, јер се он тек родио и не може ничег да се сећа. Кад га је море избацило на копно, кад се сагнуло дрвеће и мекано га спустило на земљу, трава се размакла пред њим, а пут је био јасан и то је било тако просто. Кад се трава завршила, прашина на путу се распрострла пред њима и пут је био исто тако јасан. Ни једна мисао се није појављивала у грудима – а мисли у глави он није волео – толико му нису биле симпатичне, да су осећале то из даљине и трудиле се да га заобиђу. Из дубине су извлачили своје необичне главе различита бића – али су се и трудили да се загњуре дубље, кад је његова пажња бацала свој тренутни поглед на њих. Кад је пролазио уздуж дугачке жуте фасаде са белим прозорским даскама, изврнутим наопачке, изронила је риба, која се звала Самоћа – мало је вртела главом, небо је било јасно. Није имао ни удицу, нити жељу да улови рибу – и риба је отишла, млатнула репићем и отишла, и због свега тога све је било тако лепо, чак се и пут искривио од задовољства и зато је морао да заобиђе малу барицу на асфалту.

У грудима је имао рупу. Наравно, ми сви знамо да тамо нема никаквих рупа, можемо чак руком да пипнемо, ако је неко баш скроз полудео, па не зна – да ли има рупу у грудима или не – али он је имао рупу у грудима – и кроз њу је дувао ветар, ветар је био љубичаст и био је лепљив, вртео је његову косу и стварао смешне фризуре.

Девојчица је седела са спуштеним ногама на прозорској дасци на другом спрату. Родитељи су јој, наравно, говорили да тако не сме да се седи, али њу није интересовало шта би рекли мама и тата, и да су умрли у истом тренутку – она би се, наравно, расплакала, али само мало – тако плачу, кад се сломи увенуло дрвце испод ког си се навикла седети у вртићу и гледала преко туђих глава. Седела је ту већ два сата – сунце јој је угрејало ножице, то ју је слатко голицало по ногама, а после испод сукње и после испод пазуха. Јел тако кажу – „испод пазуха“? Или некако другачије говоре? Ма свеједно – испод њеног пазуха је било слатко и топло.

Кад је пришао алеји, где су биле тополе, бације су му у лице хрпу паперја. Јако се развеселио, али није показао то – нека мисле да му је свеједно, нек мисле да се замислио о нечему своме и да му та хрпа паперја – ма, можеш мислити...а у следећу улице су га повеле његове сопствене ноге. Поглед му је одмах пао на девојчицине ножице. Биле су толико привлачне, нежни прстићи, који су се играли неке своје посебне игре, танко паперје на листовима, које можеш да видиш само на малом растојању, на тако малом да бих могао да осетиш мирис коже. Пришао је, стао и диго горе главу. Рози зечићи су скакали испод њене сукње и сметали да се сконцентришеш. Онда је погледао горе и видео њене окице. И онда је одједном севнуло и ударио гром.

- Да ли те знам?

- Била је магла, био је јоргован, била је црна земља, мој поглед је био прозиран, глас ме је издао, гутао сам кнедле, прса су ми вриснула, све се завртело као у вртлогу, пробудио сам се и ударао главом. Хтео сам поново да заспим, био сам спреман све да дам за минут сна – толико сам чекао, толико сам маштао, и шта сад – то је могуће само у једном тренутку сна? Сан, чист као суза – сузе, бескорисне, као сан...

- Нисам знала за тебе, нисам те видела, у капи воде нисам видела одраз твог, у буки ветра нисам чула твој глас, маштала сам... груба кора дрвета, брза вода поточића, небо без дна – тако сам те тражила. Седела сам са спуштеним ножицама, сунце ми је сијало у очи, сунчани зрак је блицнуо и заслепио ме, оборила сам очи. Тако сам те нашла.

- Шта можемо да кажемо једно другоме?

- Немамо о чему да разговарамо.

- Шта можемо да урадимо једно за друго?

- Већ је све урађено.

- Тако је добро.

- Тако је добро. Зар ћу тако брзо, тако просто проживети свој живот?

Зар ћу овако, овако просто?

- То може бити само просто.

- Шта ће бити даље?

- Даље неће бити ништа. Просто ништа неће бити. Бива да не буде ништа даље. Постоји само дубље, постоји само другачије. Сад – другачије.

- Плашим се, весела сам, потпуна сам.

- Мени је вруће, мени је хладно, мирно ми је.

- Хоће ли нас пустити?

- Они ништа не могу. Они спавају. Погледај их у очи.

- Они ништа не могу...они спавају...како је добро...како је добро...значи да бива, бива, бива!Могу ли да поновим још хиљаду пута -„Бива!“

Када је почела киша, кроз отворен прозор је нападало мао воде и тепих је постао мокар – мораће да се суши – јер може сгњити – може да се осуши усисивачем или у крајњем случају феном!

4. Сагнувчи се, искочио је из урне – ту га тачно није нико очекивао видети – сви су побегли. А један је од страха потрчао право на њега. Притиснуо је окидач. „Тра-та-та-та-та-та“ – дрвени аутомат је убадао дечка у стомак, његове очи су изражавале огромну панику – иако је био убијен – трчао је даље. „тра-та-та-та-та-та“ – чуо је иза леђа – „доста је било живети – умири!“. Успорио је корак. !Доста је било живети!“

У грму се зачула врана.

5. Роскала је кишица – час јаче, час слабије – одједном је киша постала јача – и цео свет на аутобуској станици је оживео – људи су журили да се сакрио испод крова. Једним оком сам видео како су две старије жене поздрављале – већ неколико минута су трачале, лица су им била извештачено доброћудна. Она жена, што је чекала аутобус, замешкољила се, узела торбе и кренула. Одједном се лице друге жене искривило, па је гласно викнула – „аутобуса више неће бити“. Ваздух је испунила паника, направио се вртлог – две стрине су се механички вртеле у њему, а около је стајала мирна гомила људи. „Више неће бити аутобуса“ – и даље је сигурно и бесмислено вриштала. Жена која је трчала, окренула се – смејала сеи по њеном осмеху се видело – колико се плаши и колико је срамота – страх је, јер се јако уплашила.

А срамота је, јер је схватала, колико је ситуација апсурдна, али ништа није могла да уради.“Више неће бити аутобуса!“ – викнувши још једном, жена се окренула и отишла. Сви су ушли у аутобус. Вртлог је нестао. Када сам прилазио својој кући у сусрет ми је ишла старица са псом – чудно... А говоре да хода са косом... И нема шта ту да шета – и онако сам све разумео. Каква безобзирност! Уосталом, у кеси сам имао укусне уштипке!