« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 21

 

До Ришикеша је преостало још око сат времена. Без обзира на још једну непроспавану ноћ, коју сам провела у аутобусу, осећала сам се енргично и прибрано,каква често не будем и кад се јако добро наспавам. Скоро је осам сати ујутро, а сунце је већ тако јако да ако погледаш кроз позор, а затим се окренеш, још неко време ће ти бити пред очима мрак. Планине овде подсећају на велика чупава брда, зарасла густим џунглама. Протурила сам главу кроз прозор, истуривши лице према топлом ветру, а он као да је прошао кроз мене. Тело је било тако лако, као да сам се сад истуширала са хладном водом. Мирис свежине – помало продирући, хладан и уједно невероватно истанчан…али то није био мирис, то је било нешто у целом телу, као да сам постала цвет који испушта тај мирис и чак аутобус који је заглибио у прљавштини и прашини индуских путева, чак је он изазивао тај растући осећај. Као да сам се нашла у прохладној круни дрвећа, испуњеној јутарњим сунцем и као и сама да сам постала та круна. У шакама – осећај ментолне прохладе, у почетку једва осетљив, али је после постао тако интензиван, да се чак појавио осећај забринутости – «колико далеко то може отићи». Од шака се тај осећај ментола попео по рукама горе навише и постао врло интензиван у делу груди и лица. Дисање је исто постало хладно, као да је у устима била нека хладноћа. Ти нови осећаји ме нису уплашили, некако сам била сигурна да су они део оних промена које су се одвијале у мени.

Задњих дана ме није напуштао осећај да само што се нешто не деси, нешто врло битно, као да сам цео живот ишла ка томе и ево сад ми је остало само неколико корака… И још неколико корака… Па кад ће? Вероватно се тако осећа беба у мајчином стомаку, кад јој постаје све тесније и кад је осећај преласка у друго стање све неизбежнији. Стишћем руке у песнице јер не могу више да чекам, не знам шта ће то бити – сусрет са невероватним бићима или ће неочекивани пљусак доћи негде изнутра, или ћу се пробудити ујутро у другом свету, као што је писао Ауробиндо, али ја знам да ће ТО бити. Чини ми се да сам спремна на све, на било које промене у мом животу, које ће пратити то радосни звецкање и страсно усхићење. Није битно како ћу живети, какве ће декорације бити около, не желим више ичим да се руководим, осим том жељом – да доживљавам оно, што желим да доживљавам. Разумела сам шта је хтео да каже садху, о каквим је жељама он говорио – њих не можеш да побркаш ни са чим, и не желим да анализирам – да ли су «правилне» или су «неправилне»…

Нестаје ми дах кад замислим да могу просто да следим те жеље, да им се препуштам, да потпуно верујем том посебном доживљавању које их прати. Тако желим да сва моја осећања буду таква – као пориви сунчаног ветра, као јаки ледени водени потоци, као сунчани зраци за које не постоје никакве баријере. Слика дешавања се оживљује и постаје осећајна, као тело страствене девојчице, - она препушта место радосним стремљењима, показујући сву дубину, мамећи даље, што даље од исцветале сличице коју свако јутро прихватам као једини могући живот… Како? Или – «што»? Или - ??? Не знам како да формулишем потребно питање, али потрагу за формулисањем тог питања доживљавам као право стваралачко стање. А можда и није потребно проналазити неке речи? Када покушавам да пронађем потребни збир речи за формулисање тог питања, које само што ми не слети са усана, интензитет устремљености ван свих могућих граница постаје све јачи… Можда то и јесте «одговор» ? …

Ришикеш ми је измамио снисходљив осмех. Очекивала сам да нађем град са старим хиндуистичким храмовима, са седим поносним јогама, а видела сам неколико примитивних карневала-маскенбала. Десетине дречаво нашминканих у најневероватније боје храмова и храмића су се шаренили тамо и онамо, као на празничном столу.Ту су биле и лутке величине један квадратни метар (место иза ограде, у центру се налази трoзубaц, а на њему виси крпица, испред њега се пуше ароматични штапићи – ето ти спремно свето место), и солитери у облику пирамида, са десет спратова, искићени огромним рекламама «та и та јога». По ходницима, који обавијају солитере, пролази беспрекидан поток људи. На сваком стубу, у сваком кафићу стоје огласи о томе, да се прикупљају људи за курс те и те јоге, неке врсте масаже и т.д. – дводневни, недељни, месечни… било који. На сваком ћошку у дугачким редовима седе садху, али они уопште не личе на оног садху, ког сам срела у Кулу, ови су били двојници делхијских садху: без стида и срама су просјачили код туриста, нешто мрмотали жалосно, улизујући се смешкали, пружали руке и уопште, изгледали су врло непријатно – обични просјаци који су се обукли на овом карневалу у одоре путујућег монаха.

Изнајмила сам собицу у рејону Лакшман Джула – то је најпријатније и најбезбедније место у Ришикешу, два километра удаљено од центра, горе по Гангу. Други историјски рејон, Сварг Ашрам, ми се учинио много прашњав, бучан и скуп. Првих дана нисам имала жељу ни са ким да се упознајем – просто сам шетала стазицама, хранила са орасима необичне сиве мајмуне, који су прво мирољубиво скакутали наоколо, а затим је један самац просто скочио на мене, снажно ме ухватио за руке и отворивши уста и показавши ми низ огромних зуба, отео ми из руку све орахе. Паметно створење…да, мајмуни и нису овде баш мирољубиви… Сликала сам мале сироте девојчице, причала са њима о свему и свачему, пошто су ми привукле пажњу својим, за дивно чудо, лепим, изражајним лицима, живим очима..Задивљујуће…све те наше манекенке им нису ни дорасле. Насмејане… смејала сам им се заузврат и дивила се тим творевинама природе.

Попела сам се до водопада, стајала неко време у језерцету до колена, уредно направљеним у стени јаким воденим током, а мало више сам приметила влажну пећину. Са зидова и плафона је цурила вода, која је доле падала у виду крупних капљица, па се распршавала у ваздуху у виду ситне водене прашине. Ваљушкајући се на плажи која је била овде, пет минута удаљена од малог централног трга, поред моста у центру ког је седео плави Шива. Плажа је била веома живописна – ситан бели песак, одмах поред се налазио напуштени храм, који као да се појавио из бајке о Мауглију, невероватно чиста вода, као у медитеранском мору, не много јак водени ток и температура око осамнаест степени. Страни туристи се држе у групицама, а индуски блејачи их заобилазе, што ме ипак радује, пошто су погледи оптерећено забленутих индуса почели јако да ме раздражују. Досадили су ми са својом простоћом! Долазе у групицама, поређају се као мајмуни, беспрекидно причају између себе, и, не прикривајући своју животињску радозналост блену на обнажена рамена, ноге и стомаке белих жена. Онда одлазе у жбуње (да ли пишају, да ли мастурбирају), враћају се и опет буље.

Сиромашни индуски мушкарци, жене, старци, а посебно мали дечаци и девојчице изазивају код мене најчешће неутралан однос, или симпатију. Стабилно гађење су почели да ми изазивају сексуално оптерећени млади момци и мушкарци – безобразни, глупи, бучни, са стакластим очима и златним ланцима, и још богати индуси, који су ходали као пингвини, а стомаци би им висили између ногу, али су зато надмено парадирали улицама као пужеви и опет о нечему причали између себе без икакве интонације - као да жваћу жваку. Уопште, то је као загонетно… зашто индуси никад не иду сами, по један, него увек као јато, по пет-десет? И о чему, дођавола, могу беспрекидно да причају? Гоњена радозналошћу, прикључила сам се једном пару: мушкарац је врло опуштено држао за руку своју девојку (у туристичким деловима индуси понекад дозвољавају себи такво нескромно понашање) и беспрекидно јој је нешто говорио, повременно показујући јој нешто гестовима. Било ми је згодно, јер је тај пар говорио енглески. Енглески је један од државних језика у Индији, па често на њему причају између себе и индуси у богатим или угледним породицама. Девојка, покорно оборивши главу, је ходала и ништа му није одговорала, повремено климајући главом, подржавајући разговор, понекад нешто додавала. Док сам покушавала да се претворим да шетам као неки бесциљни блејач који се случајно задесио поред њих због настале гужве, у глави су ми се вртеле различите верзије. Вероватно су се недавно упознали, па јој он прича о себи. Или су то муж и жена, па јој он прича куд боље да дају сина да учи школу, а засад нису истог мишљења, па зато тако бурно гестикулише. Кад сам им пришла скроз близу, чула сам да мушкарац осећајно и са израженом интонацијом…чита наглас текстове натписа! Помало зачуђена, измакла сам се и још десет минута покушавала да схватим – «па како то??» Још један културни шок.

Шетајући по Ришикешу, узимала сам своје блокче, где сам настављала да водим записе о својим првим напорима у истраживању негативних емоција и мисли тим поводом.

«** октобра

Као да цело време нешто носим…, личим на крупну тетку, искићену торбетинама. Желим да скочим и отрчим као пума, а уместо тога стално све важем, све оцењујем, на све реагујем. Идем улицом и сваки догађај код мене изазива неку реакцију - емоције, мисли. Могу пола сата, а некад и више да доживљавам незадовољство, а да не примећујем то. Глупо је, наравно, било што сам мислила да доживљавам мало негативних емоција. Ако не примећујем такве монструме као што је јако незадовољство, шта онда да говорим о ситним емоцијама које се појављују, као што се испоставило, стално… Јуче сам ишла улицом и схватила да већ неколико времена имам осећај као да се у мене забадају ситни комадићи стакла, и ходам тако израњавана, али сам се толико навикла на то стање да могу да идем и да маштам о нечему, да фантазирам. Чим сам приметила разбијено стакло, почела сам да размишљам шта би то могло да буде, па сам била принуђена да дођем до врло непријатног открића – према било скоро сваком човеку, ког сретнем напољу, осећам да ми се не свиђа, - неко више, него мање. Никад нисам мислила да ми се људи толико не свиђају. Али, што је занимљиво, кад сам покушала да прекинем да доживљавам тај осећај, одмах се нешто у мени успротивило, уротило, па сам пожелела што пре да се вратим у оно «рањено стање». Негативне емоције су као мрзна бића окупирале тамну собу, и као да се ни не чују, ни не виде, а довољно је мало да осветлиш просторију, одмах се покрену, почну да шкрипе зубима и вриште. И имаш жељу што пре да залупиш врата од те собе и да наставиш да живиш као досад. Али не могу… Не могу да заборавим оно што сам видела, јер та соба сам ја. Осећам се тако, као да сам сазнала да у мени има јако пуно црва…па како можеш после тога да наставиш исто да живиш? Како можеш да се радујеш ичему, ако не можеш да се натераш, као пре, да не примећујеш то, да заборавиш на то да те изнутра непрестано изједају мрзни црви?

Засад нисам још ниједном успела ништа да урадим са тим негативним емоцијама (НЕ). Дени је причао да је тек после годину дана (ма и само у неким ситуацијама! ) успевао да не доживљава НЕ, али ону тиху радост, за коју му је причао Лобсанг, никад није доживео. И шта је то уопште – тиха радост?...Ја засад уопште ништа не успевам и често почињем да сумњам да је то уопште могуће. Стално ме вуче да урадим нешто такво, па да се нађем тамо, где НЕ никако не могу да се појаве. То ми често делује реалније, него оно да сам таква, каква јесам и да могу корак по корак да престанем да доживљавам НЕ, јер то ми делује скоро немогуће. Кастанеда, на пример, нигде није писао о уклањању негативних емоција! Он се бавио сасвим другим праксама, па су НЕ почеле да се појављују све ређе и ређе…Али ја засад немам избора, поред нема дона Хуана или Рамакришне, за ког сам читала да је једним додиром променио опажање човека. Зато све што могу, то је да нешто радим сама…

А можда кад мислим на неко чудо, које ће да промени мој живот по мановењу једног чаробног штаића, испољавам слабост?Можда се и те мисли појављују просто пошто сам ја ништавило које жели да чека чаробњаке и свеце, а не да се бори за своју слободу?Изгледа да је тако, судећи по задовољном, тупом стању у које упадам када дижем руке и почињем да чекам да ће се живот променити без борбе.

Јуче сам јасно схватила да ми се јако не свиђа то што имам непријатељски однос према људима, јер то није просто нека процена, то је МОЈЕ стање, то сам ЈА затрована…… Морам некако једном и заувек да схватим да нема никакве везе какви су то људи и да ли постоји разлог да би се према њима осећало нешто негативно. Ја просто желим да доживљавам свежину, радост, лаганост, не желим да будем трома, тешка тетка, оптерећена сталним процењивањем и сталним непријатељским односом према другим људима».

Моји разговори са локалним учитељима и мудрацима нису успели од самог почетка. Прво сам посетила храм који је био ту поред, у Лакшман Џади, поред моста који се простирао са западне обале до источне обале Ганга. Храм је изгледао достав солидно, па сам боса, лагано ходајући по хладним мермерним плочама, пажљиво разгледала занимљиве статуе које су се налазиле у зидним отворима, када се из дубине храма појавио човек који се представио као Учитељ. Приметила сам да овде у Ришикишу јако добро утиче та љубазност коју испољавају према теби у свим без изузетка храмовима - чак ако радиш нешто погрешно, нико те неће гледати као на будалу, а ако радиш скроз нешто друго, онда ће ти са осмехом на лицу показати – како треба, а како не треба. Зато се нисам зачудила када је Учитељ јоге кренуо да ми помаже око разгледања храма, упоредо причајући о једном и другом. Наравно, врло брзо нам је разговор прешао на тему трагања за истином и просветљењем, па ме је позвао у унутрашњи део храма. Дошли смо у просторију за медитирање – то је место где и спроводи настава и приче са ученицима. Када је сео на јастук и сместио мене поред себе, дао ми је неке копиране листиће и почео да прича да лично обучава томе и ономе, да је сам разрадио неколико успешних пракси. Саслушавши га пет минута, одједном сам осетила да у мени расте осећај досаде и да ми се приспављује. Шта је то, можда се просто нисам наспавала? Покушала сам да се продрмам, али ми ништа није успело. Учитељеве речи су монотоно текле као са траке касетофона; видело се да их је понављао безброј пута и сада је могао то да уклопи са читањем јутарњих новина. Неколико пута покушавши нешто да додам, приметила сам да његов говор не подразумева паузе, што ми се јако није допало. Улога ћутљивог слушатеља лекција ми није одговарала, поготово пошто њихов смисао нисам успевала да схватим због нарастајуће гомиле доста апстрактних утврђења, које није било јасно како и куд применити на пракси. Већ онда ми је постало јасно да сам дошла на погрешну адресу, и чему год да је учио тај човек – не интересује ме ни он, ни његово учење, али тек тако да устанем и одем нисам могла, било ми је глупо, осим тога, хтела сам да проверим осећај који се појавио према њему – ипак немам поверења у своја опажања…с једне стране, јако бих хтела да им верујем, да их послушам када се појаве онако ниоткуд, као ветрић који доноси свежину непосредне реакције, а с друге стране као да ми сувопарни и досадни скептичар тврди: «па шта ако ти то говоре твоја опажања…не смеш да им верујеш, шта ћеш ако погрешиш…». Да, то ми јако личи на мамину бригу! Исто тако умара и појављује се страх – а шта ако је у праву и ако не смем тек тако да верујем својим жељама, а морам да радим тако и овако, јер тако треба, тако је правилно, тако је безбедно… Дођавола…отерала сам што даље маму са њеним бригама, кад оно, ето је, у мојој глави… да…

Ипак сам одлучила да поставим учитељу неколико питања и одлучно га прекинула. Љубазно је попустио пред мојим наваљивањем. Још нисам знала – шта ћу конкретно да га питам, па сам минут ћутала, преврћући у глави различите варијанте. Онда сам схватила да скоро никад у животу нисам САМА доносила одлуке, него под притиском свих тих мама-скептичара-страхова у мојој глави. Значи никад не следим своје жеље које су праћене радошћу и усхићењем, али нису ојачане ничим ауторитативним, па зато у очима унутрашњег скептичара ништа не значе. На крају добијам оно што добијам – наваљујуће сивило, бесмисленост – управо оно од чега сам побегла у Индију… и шта сад… лепо се каже – од себе се не може побећи, и то је тачно – који је смисао што сам сад у Индији, а не на послу, кад настављам да живим као и пре, настављам да угађам «правилно-сивом» помоћу оних радосно звецкајућих жеља које се понекад рађају. Не, дођавола. Иако сад не знам - шта сад да радим и питам – ићићу ако треба главом кроз зид, питаћу га било шта, што ми дпадне напамет, а после ћемо видети.

Већ отворивши уста, одједном сам се сетила да је едном, причајући нешто о Шиви, медитацији и осталом, Учитељ споменуо вечно блаженство. У глави ми се појавила шаљива мисао коју сам прво отерала, као нељубазну, а затим бунећи се отерала «онога» ко је отерао њу – нека, постављаћу она питања која хоћу, нек иде дођавола мамица у мојој глави.

- Реците ми, Учитељу, ево, причали сте о вечном блаженству. Јел о томе просто пише у књигама или је то Ваше лично искуство? Да ли Ви лично доживљавате Блаженство?

- Овај живот који ја живим и јесте блаженство. – Учитељ ме је значајно погледао, наслонио се на јастуке и насмешио се.

(Мда… и шта да га питам даље?) Ипак постоји нека извештаченост у његовом осмеху, не свиђа ми се ни како се смеје, ни како прича – да, тачно, морам да признам – врло ми се не свиђа без обзира на то што је тако велики Учитељ у тако великом храму… Учитељ…А кад га замислим без беле гардеробе, у гомили људи, на плажи, како буљи на жене, одмах видим у њему најобичнијег индуса, - примитивног, са тешким, животињским погледом, па га се бојим ??? Опет га гледам и мислим да је преда мном Учитељ, па се појављује осећај забринутости – важан човек, не могу тек тако са њим да разговарам… Размисливши, схватила сам, да убедивши себе у томе да је он Учитељ, препустила сам се елементарној психичкој манипулацији – ако говоре да је та роба најбоља, ја почињем да верујем, да је стварно једина која је добра, престајем адекватно да размишљам. Испада да се никако не разликујем од оних идиота које је тако лако хипнотизирати рекламом, а ја сам увек мислила да са мном то неће упалити, да се бар по томе одликујем од људи…

Чим сам то схватила, као да сам се одједном отргла и наш разговор је почео да тече врло брзо и једноставно. Ослободивши се од страха да признам самој себи да имам негативан однос према њему, одједном сам осетила лакоћу и слободу, стиснутост је нестала, почела сам да причам са њим, исто онако, како бих причала са својим комшијом у улазу моје зграде, и што је чудно, управо такав разговор је определио све оно што ме је интересовало. Дефинисала сам му, да не причам о процени начина живота, а о непосредном доживљавању, проживљавању блаженства – или оно постоји, или га нема. На то ми је Учитељ одговорио да тај живот који он живи и јесте блаженство, после чега је опет наставио подробно да описује своју методу. Одлучила сам да настојим на свом, па сам га пажљиво, али одлучно прекинула, и, гледајући га право у очи, наглашавајући сваку реч – да ли је у том тренутку или уопште некад имао осећај реалног, конкретног проживљавања блаженства о коме је причао.

Учитељ је, изгледа, први пут у животу био подвргнут таквом испитивању. Чини ми се да раније нико није покушавао да прекине његов тако лепо смишљен говор, и у оном тренутку када је покушао да врати плочу на стару причу, у његовом погледу сам приметила забринутост, скоро панику. Одједном је скренуо поглед, почео да гледа негде у плафон, после чега је несигурно наставио своју причу, али је касније, мало сигурније, закључио да, наравно, доживљава то стање. Пошто је опет био почео да излаже своја открића у медитирању (а почео је од тога да није неопходно обавезно седети у пози лотоса за време медитације, него да се може овако ставити нога – показао како, или овако – опет је показао, а може се и овако уопште седети), ја сам га опет прекинула и замолила да опише шта доживљава, јер свако кад каже «блаженство» може на нешто друго да мисли, - у то сам успела већ више пута да се уверим, разговарајући са различитим људима којих су интересовале (или су се правили да их интересују) различите праксе.

Tо питање га је изгледа изненадило, јер је опет скренуо поглед на плафон (то ме јако подсећа на ону непосредну дечију реакцију када се ученик није припремио за час), а затим је набацио блажен осмех на лице и рекао, да то не може да се опише, да не постоје речи којима бих могао да опиште то што доживљава. Па добро…јако добар начин да се побегне од давања одговора, али се ја не палим на такве штосеве, - ја и сама могу да одглумим и ђавола, али тиме се могу преварити само безосећајни и празни људи. Ја имам поверења у своје опажаје, и тај човек ми јако личи на лажова… Покушаћу да му поставим још неко питање.

Замолила сам га да ми опише како доживљава празнину, о којој ми је сад тако пуно причао, убацујући ту празнину час тамо, час овамо. Е, ту је Учитељ био спреман за одговор и одмах одговорио да понекад, за време медитирања, коме овде обучава, затвара очи и види празнину, а понекад отвара и види обичан свет. Онда сам схватила да нисам довољно добро формулисала своје питање, па сам га поново питала – не то што види, него шта доживљава, осећа. Он је одговорио да понекад види празнину, тачније, да понекад отвара очи и не види ништа. Схватила сам! Ако неко хоће да смисли неки опажај који он нема, нормално да му неће ништа преостати него да га направи од оних старих, већ познатих! Значи, ако неко хоће да каже да доживљава празнину, како онда може да замисли тај доживљај? Уместо о доживљавању, он ће говорити о дефиницији «празнине» или о «виђењу» празнине, као да се тај доживљај закључује у виду, слуху или мирису! То је свеједно као да «чујеш» килограм. Толико сам се у животу сусретала са тим измишљотинама… толико пута сам сама себе лагала, када сам покушавала да додам оно, чега у ствари није било, да сад имам просто алергију на све те лепе и громогласне фразе, које, као бајаги, описују стварно искуство. Вече се близило крају, смркавало се. Од Ганга је долазила прохлада, ја нисам имала више шта ту да радим. Офарбане луткице слонића и занимљивих човечуљака још су могле да ме заинтересују и развеселе, али лутка Учитеља – не. Када сам устала да идем, на крају сам га питала – да ли он некад доживљава негативне емоције. Учитељеве очи су се рашириле мало више него што би требало, опет је скренуо поглед на плафон, па ми се учинило да грчевито покушава да одлучи – да ли да ме слаже или не. Али, мислим да је схватио да неће успети да ме превари, јер та европска кучка која седи испре њега, опет да га је притерала уза зид са неким питањем. Одговорио ми је да их, наравно, доживљава, али! Али на том «али» његово лице је добило ликујући израз. Али не доживљава просто, него доживљава, али се не удубљава и не осети никакву одговорност, као, на пример, пас, који режи на некога, али не преживљава због тога. Ето и он тако – доживљава негативне емоције али се не удубљава у њих.

Само што се нисам сложила с њим, већ сам почела да замишљам на шта мисли, али сам осетила да пловим у погрешном правцу, удаљавам се од јасноће, од искрености, а тако желим да поверујем у то, јер је могуће доживљавати и негативне емоције и бити просвећен, јер то означава да нема никакве потребе да се бориш са њима… Али не, не желим више да чујем ни за какво митско неувлачење, живела сам тиме скоро две године, и ни до чега осим климавог заборава и мутног задовољства нисам дошла. Већ не кријући своју скептичност, рекла сам му да је то чиста глупост, јер ако он доживљава негативне емоције, значи да је већ увучен у њих. Учитељ је брзо предао своју позицију, одлучио да заузме други, безбеднији став – признао је да сам потпуно у праву, али је рекао да је мислио на то да не осећа одговорност за своје негативне емоције, да их доживљава као неодвојиви део света, као што пас нешто прихвата…нисам га више слушала, просто сам устала и изашла. На челу храма се нашла кукавица, лажов и просто варалица. За време разговора је нон-стоп покушавао да ми ували папириће, на којима су били исписани различити позиви да постанеш његов ученик, лепо срочени. За одређену цену, наравно. И то не малу!

Кренула сам ка мосту, стала посред. Тако ми је било пријатно посматрати живахну стихију испод, несмишљену, моћну, валовите воде које су се разбијале од велико камење, који су се вртели око њих у круг. После разговора ми је остао непријатан осећај, као да сам ишла на празник, а упала у септичку јаму, као да су ме понизили. Глупаво, али ми је свеједно криво, и у сваком случају жеља да посетим храмове и учитеље, за данас ме је прошла.

Ноћу сам доживела невероватно за та места задовољство – била сам у дубокој сибирској тајги по љутом јануарском мразу. Ствар је у томе, да око један сат по ноћи, са стране Ганга долази тако јак ветар са планина, са севера на југ, да кад лежиш на кревету у хотелу, имаш осећај као да је напољу ужасна вејавица. Ветар је, наравно, топао, али ствари са балкона може да одува. Морала сам да устанем и да скинем ствари са штрика на крову. Уз завијање ноћне стихије напољу, добила сам инспирацију, извадила сам дневник и покушала да опишем своја задња открића, своје садашње стање.

«** октобра.

Све ме успављује. Доручкујем, ручам, гледам телевизор, радим, путујем, све ме то успављује, монотоно нуна, па се понекад као будим и видим све то…Кад бих могла да не видим то…Понекад просто имам снаге да видим све то.

Све ме успављује – секс или одсуство секса, посао или одсуство посла – небитно. Која парадокса. Увек мислим да, ево, сад радим нешто и доживљавам нешто и ако будем радила то или не будем радила, да ћу управо тад почети да живим некако другачије. Жалосна заблуда коју ретко успем да препознам – за то је потребно пуно снаге, довољно жеља да бих урадио тако или онако, и да се тек онда увериш да нема никакве разлике. Ма мало је да се уради само то и то – сто пута сам била у тим разноликим стањима. Нажалост, сваки пут се понавља једно те исто. Убиствено константно, удубљујући се у једно, покушавам да нађем спас у другом, па постигнувши то друго, маштам о оном првом. То може да траје годинама, код многих вероватно тако и буде. Неодлучност у следовању својих жеља – то је, вероватно, разлог да се искуство развуче на превише дугачак за људски живот рок. Понекад ми се чини да се дижем ИЗНАД, па онда видим празнину било којих варијанти. Али није ствар у варијантама.

И даље не знам – шта тражим и у ком правцу се крећем. Знам нешто, али то је мало. Знам да је живот, обичан живот – такав, каквим га сви знају, каквим га знам ја – комплет квадратића, коцкица, са којима се играмо до краја свој живота. Школица. Асфалт је исцртан од коцкица, ми скачемо по њима, као што су нас научили. Ван тих квадратића нема живота за нас – тамо се налази загонетка, која нас плаши или која нам је просто неизвесна. Бес ме понекад надвлада – бес напола са очајем. Зар нећу никад наћи излаз?Немам на кога да пребацим одговорност. Чак да су поред биле стотине достојанствених мудраца – да ли бих мој живот постао другачији? Ништа не знам о томе.

Наизменично проживаљавам један те исти скуп емоција, један те исти низ мисли, циљева, мотива. Уосталом-имам зашта да се закачим. Знам из свог искуства да кад га усиљеним напором прекинеш наизменичност на било ком месту, појављује се осећај да свет придобија неку досад непознату дубину. У такве тренутке захватам нове области живота, нове области сазнања који су ми раније били недоступни. Само по себи проживљавање тих слојева сазнања је веома привлачно. Сто посто садржи у себи нешто посебно, јер се јако одликује од свега осталог што може да се открије или прикупи. Нови слојеви сазнања у почетку су тешки за проживљавање – јако су непознати, јако су нам страни. Као осећај у самом детињству – стигнеш у болницу и тамо је све некако другачије, тако је страно, чудно, нема куће, нема рођака, нема оних који су према теби брижни и пажљиви – ма све се одликује од познатог теби света. Мада не, „страно“ није права реч – није добра реч. Ако би било страно, не бих тако привлачило… тачније ће бити да кажемо „чудно“. Појачан, продоран осећај одсуства „домаћег“. Без обзира на ту несваривост, ту се налази нешто такво, што нигде не може да се нађе, зато те неизбежно вуче назад –тамо, где нема осећаја познатог, осећаја невероватно домаћег, осећаја потпуне заштићености и гњиле извесности.

Јасно ми је да оно што тражим, да се налази ван мојих коцкица-школице. Тамо је тако необично свеже, тамо су прави хоризонти, у којима ћу можда наћи нешто, можда не, али морам тамо. Морам негде тамо. Али није просто стићи тамо. Тотално уклањање негативних емоција… зар је то могуће? Раније бих рекла да «није», али сад не знам.

Зашто одмах не почнем да се бавим том праксом? Шта ми је потребно? Негативних емоција имам превише, то је јасно, и с које стране да им приђем? Колико ћу још да околишам?Увек постоји сабласт да побегнеш у неке друге жеље…аха…значи мислим да ће ме бављење том праксом лишити нечег привлачног ? Чега??Па јел желим то или не ? То је питање на које ми је потребан одговор, а не да се правим да постоје неке препреке. Ја хоћу то да урадим или не желим – да започнем рат са негативним емоцијама? Толико има различитих жеља…пуно их је… да ли желим да будем таква крава, која је заслепљена страшћу да има свој дом и каријеру и да летим ка својој машти да бих, када ми се испуни, да је се заситим, па да ми се смучи и да смислим себи неки нов услов за своју срећу и да појурим даље? Мрска, гадљива слика у којој врло добро препознајем себе. Хоћу да занемим, да осетим забрињавајућу свежину ветра на лицу, да јој се препустим и тражим НЕШТО».

 

<< Back

Forward >>