« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 19

…Олегов дневник сам прочитала већ доле, лежећи на обали тихог поточића, који је протицао испод елбруске санте леда. Скоро су све стране дневника биле мокре од воде – прелазећи преко мале планинске речице нисам прорачунала добро своје могућности, па ме је ток реке понео са собом, али добро је да је Андреј успео да ме ухвати, па ћемо сад остати ту на један дан, док се све не осуши. Просто је невероватно – колико је јака чак тако наизглед мала и слаба планинска речица! Али нешто ипак може да се прочита.

«смрди, сваки секунд, у свакој мисли, толико је све гњило, то дете тврди «сачекај, то је разумно, још месец дана издржи у Москви на ситом и топлом, а онда опет можеш да се вратиш!». Које ђубре! Тих месец дана су као задња цигла у затвору, који је за мене направио. Залепио је сваку рупицу, посадио одозго цветиће. Ђубре. Све је тако лепо и глатко, да не само што се ја заваравам, него и остали – свако ко је то додиривао, после је говорио да ту нешто није у реду, да не расте ту цвеће, не сади се ту. Нешто има ту, у подруму, – гњило и смрдљиво. Његове руке из подрума се шире, мисли се шире, и он говори «ма шта вам је, све је супер!то вам се учинило.И теби се, газда, то учинило, нико ништа није приметио». После ме тера да лепим све те рупице, одакле је смрдело, тера ме ново цвеће да садим. А сам, ђубре, се састоји од самих страхова. Одлучивати? ааааааааааа, не. Вршити неке активности? Нееееее! Све је супер!погледај – цвеће расте.

…

Јебига, ја не могу више тако! Оно излази из свих рупица, то мало, бедно смрдљиво, злобно, агресивно детенце. Свака мисао, свака активност га је упила.

…

Све што сам ту урадио је – грађење затвора, слатке раке, закопавање заживо.Још један каменчић, још једна циглица, још тура глет-масе и посао је скоро завршен.Али ја сам унутра! Ког ђавола ће ми ти цветићи споља? Ја сам у говнима, скроз у говнима, он седа на кауч и почиње да плаче, после хоће да спава.Настаје нови дан – све је по старом, затвор под сунцем. Све је глатко. Проклетство.

…

Качи се за људе. Говори «погледај – ено људи, који седе у својим домовима, ено људи, који раде!значи и ја морам тако. Ти засад ради тамо, а ја ћу у међувремену да довршим овде…» Узео је све у своје шапе – све што је било светло, искрено, све је узео. Чим се појави порив нешто да урадим – одмах то ђубре добацује мисао «нема бољих услова за праксу, седи и не мрдај,импотенту.Ето тако, као и све са праксом – ма то је супер! шта ће бити ако одеш?шта ће бити?па ја ћу ићи са тобом. то говно је увек са тобом», јебигааааа…какво ђубре

…

Плашим се, то јест, он се плаши да остави све, да почне нешто да ради. никаква осећања и никакве приче и књиге о пракси ништа неће променити – све ће одузети, ђубре, представиће као своје резултате, окачиће огласну таблу са похвалом у затвору. ма зачепићу му уста активностима. док то не урадим, нећу бити сигуран да се бар нешто променило.. смрад, гњилост, боца са проливом, цури кроз рупице, убићу ђубре.»

Господе, шта је то!? Ето одакле толика бол у његовим очима, али зашто ништа није рекао? Шта још могу ту да прочитам? Листајући једну страницу за другом, уверавала сам се да се ништа није могло прочитати. Само на крају још један део:

«будим се ујутро, у седам сати, свет около је злобан, опет сам се пробудио. како нисам хтео јуче да легнем, да спавам. бојао сам се, мрак је био, снови. увек су били неки кошмари. и ево јутро. јебига. топло ми је и пријатно испод јоргана. опет тај дан, мора нешто да се ради. Мама седи у кухињи и суши са феном косу. сад ћу се извући. Са једним отвореним оком, у гаћама и мајчици протрчавам кроз мрзни стан и стижем до тоалета, брзо се испишавам и идем на кухињу, на столици је јастучић да не бих било хладно кад седнеш са полуголим дупетом. Најежио сам се, на столу је већ чај и палачинке. Седим, поред се чује фен, дува топао ваздух. јебига, како ми се не буди. Мама је довршила чај и кренула да се спрема за посао. Назад у кревет – то је један излаз. Завлачим се, кревет је још топао, завлачим се под јорган, покривам и главу, завлачим је испод јастука. Ето, одлежаћу још пола сата, биће ми лакше. заспао сам. Јебига, двадесет до осам, морам да идем у школу, у ту мрзну школу са децом, која ме глеаају, дају ми надимке, смеју се. Јебига, њима је смешно, али што мени није смешно? Ја хоћу да и мени буде тако, као и њима. Где је та усрана школска униформа. сако – у њему су, у десном џепу, одвратне мрвице од осушеног црног хлеба, што сам дрпио пре недељу дана за време ручка, маштајући да га негде поред канала, испод дрвета, сажваћем у самоћи и осетим задовољство. Не смем да отресем мрвице на тепих, истрешћу их напољу. јао, већ је пет до осам, морам да пожурим. смрдљива торба, у њој је уџбеник из математике, а ја нисам урадио домаћи, вероватно ће ме прозвати. Трчим у школу, посматрам децу около. Они причају, смеју се. Ено га, видим га кроз прозор, као и вуек касни десет минута, жури и носи своју актовку, прави се важан, спреман да се мрзно одбрани при уласку. па шта, што је мој друг, не планирам да га браним, то је његов проблем, ђубре смрдљиво. учитељица. само да ме не прозове, само да не морам да устајем и идем до табле

…

Село, ја имам шест година. опет су ме довезли на село, аутом, који смрди на бензин и мени је мука због тога. Овде је досадно, овде је само прашњави пут, непозната деца, баба са својом одвратном, увек истом храном, која цело време гунђа да сам мршав, да морам да једем. У дворишту има Шарик, слатки пас са обешеним ушима, са дугом светлом длаком и заврнутим репићем. Он ми се увек обрадује, хоћу да га помазим. шибице – то је интересантно, тако се занимљиво пале, а баба се само тресе и гунђа, како ћу да јој спалим кућу. У кућу, насупрот наше, су довезли неког дечака, годину-две млађег од мене. Родитељи ми говоре да одем да се упознам са њим. одведите ме тамо, бојим се сам да идем у туђу кућу. Мали је никакав. мали дечак. Истрчали смо се по дворишту, покопали штапићима песак крај пута. Ево га Шарик, да ли са њим да се играм мало. весео је, трчкара по дворишту, млати репићем. Код њега испод плота постоји ископана рупа, кроз коју се он и кокошке провлаче да бих изашле на пут. Баба стално покушава да затвори ту рупу са неком даском, а ли је Шарик опет ископа. Капија – тако је направљена да по њој можеш лако да се пентраш и да гледаш на пут и село. Са ње се види бабин врт, тамо је трешња и ужасна боца, закопана у земљу, до које има цев, која се даље шири до бунара поред пута, у њу сипају воду за поливање. на крају врта има подрум, испод земље, са избушеним вратима кроз која се види мрак осети се хладна влага, миришу кромпир и слани краставци. Ни за какве паре нећу ући у тај подрум. Он, ђубре, лежи право на стазици која води ка пољима, на путу ка шуми. Бојим се да идем тамо. Капија, ја и тај дечко смо се попели на њу, сунце, лудило, морам нешто да смислим да оставим утисак на тог дечака. доле кроз рупу се провукао Шарик, изашао напола напоље, љењо гледа на пут. Било би добро да бацим нешто на њега, да изненадим куче. Сишао сам са капије, узео циглу, пењем се поново на капију и са злурадим осмехом бацам циглу на главу Шарику. проклетство, шта сам урадио, мој драги Шарик је зацичао, скочио и потрчао што даље, цичећи. Ђубре, које сам ја ђубре. и тај одвратни дечак је све то видео. То је све он, ђубре, он је све то урадио, слагаћу родитеље. на звуке је истрчала баба и отац, ја плачем, показујем прстом на дечака, као, какво је он ђубре, тај дечак. дечак почиње да плаче и виче да није то он, отац нас презриво гледа. он и баба одлазе да траже пса, траже га пола дана, ја се осећам одвратно, мука ми је, бојим се. Бојим се да идем да га тражим, да видим пса како пати. Идем бар да прођем сто метара до суседњег језера .Шарик, где си, драги. Вратио се након три дана, цвилећи и плашећи се људи. бојим се да му приђем, Шарик, опрости ми, драги, шта сам направио.  

…

Јебига, ја се свега бојим, целог живота. Бојим се људи, сваког, свако је за мене туђин, свако може да ме повреди, да ме удари, да ме погрдно прозове. бојим се да пишем тај дневник, бојим се да ће неко исказати симпатију према мени, јер ћу се правити после важан, бојим се ако ме презру, да ће то бити тако болно и тешко. бојим се да останем сам и истовремено да будем међу људима. седам у ћошак, у друштву, правећи се да је све супер, да сам исти, као и сви. Али ја нисам такав, то је маска, навучена кад сам имао три године и после тога је више никад нисам скидао, ни на секунд, ни пред ким. Нико никад не зна ко сам ја у ствари. Често ми говоре – гледам те у очи, али не разумем о чему сад мислиш. А ја сам поносан – помаже! Моје кријење коначно помаже, даје резултате, сад сам такав као и сви. Сад сам комуникативан, весео, успешан, сад могу да се шалим како хоћу, сад сам порастао и ојачао, па се сестра већ плаши да ме туче, а и отац не сме. То је оно, нисам више дете

…

Јебига, али имам маску, ја сам лутка. ни речи, ни мисли, ни поступци ми нису искрени, јер ће они онда видети шта се крије изнутра, да су тамо страхови, овисности, жалости, ужасни дебели слој жалости према себи. Кривити, желим некога да окривим. Ма како је то могуће да сам ја, још од вртића, такво заплашено говно, које се крије, које се свети?отац, то је све он крив, баба је причала, како је он стално ћутао, поносно ћутао кад је његов млађи брат нешто урадио и пребацивао на њега, а баба га је онда кажњавала. Он је мислио да то и јесте храброст. Отац је јадно, смрдљиво биће, према ком су се презриво односиле и мајка и сестра, и ја. Мајка је добра, паметна, фина. дођавола!она само жали оца, живи са њим из сажаљења, плаче, мучи се, али не одлази, сажаљева га. И мене јој је жао, Ољежек, хајде да једеш палачинкице. то је болест, која је ушла у мене још у детињству и која ме никад није прошла.

…

Успешност, задовољство, спољни атрибути. Да, у њих се људи могу убедити. што да мислим о страховима – све имам, не требам се бојати. Правићу се да се ничега не бојим – радим, а онда мислим, нећу мислити на последице. Морам да будем храбар. Али то је бекство, као што сам увек и радио. Увежбани механизам. Раније кад нисам имао куд да бежим унутар себе – бежао сам вани, бежао од околности, у свету има још толико тога, могу да побегнем, да нађем место и људе који ће бити добри и фини према мени. А сад могу нигде да не бежим – имам све, могу да побегнем у задовољство, у важност, то је супер начин! Како сам паметан  што сам смислио такав начин за бекство, што сам га тако добро увежабо, просто кристалисао, нико ме не може тако уплашити да не осетим тло под ногама. Уложићу напоре, прећићу преко себе, сузбићу тај страх, помислићу о нечем лепом, брзо, моментално.

Јуче сам плакао, стењао, викао, не могу више тако да живим. Јебига, видео сам како добро тај механизам ради!!!за секунд, моћно, са лакоћом сам уклонио врисак, страхове, пребацио се на мирно разумно стање, мирним гласом сам говорио «ето га излаз, ето како треба да уклањам сузе и жалост». Али ме одмах обухвата ужасан страх, јер сам схватио шта се десило у том тренутку. схватање робота, бесмисленог робота за адаптирање и бекство, за извртљивост. И ја сам завијао поново и поново, још јаче  

…

Куд да се денем? Шта год да сам смислио – то је дело тог механизма. не сећам се шта је радост – она увек има укус задовољства, јер је све мирно. Не знам шта је нежност – то је само жалост. Не знам шта је симпатија – то је задовољан осећај, јер се према мени добро опходе. ко ми је симпатичан?онај ко се према мени лепо опходи. Само нек покуша да ми каже нешто безвезе – одма ми се ствара негативан однос према њему, моментално, одмах се појављује одбрамбени механизам, тражим како опет да се вратим у стање задовољства

…

Људи, около су људи, бојим их се. Посматрам их, замишљам како их са мачем у рукама сечем напола, а они се распадају на два комада меса. то је храброст, да, зар не, то сам ја, ратник, храбар сам…комад говна, мрзно јадно биће, које нема шансу да се ишчупа, ја сам у тоталном бедаку. Страшно је видети себе у таквом стању, видети да си манијак, да си спреман да убијаш људе, да их масакрираш, и не само у мислима, него и у реалности. Себе немам храбрости да располовим. мисли о самоубиству ме бацају у пасивно стање, у стање нерада, стварају у мени наду да ће једном све то проћи, само по себи, да ће осванути јутро и да ће се све заборавити.

…

Затвор, то је идеално направљен систем, који одлично функционише и служи за бекства унутар себе, супербрзи начин. Не желим у њему да живим, хоћу да побегнем, хоћу да радим нешто, чега се највише бојим – ишчупати се из слатких шапа. Дрекнуо сам на себе, почео сам да се обраћам детету у трећем лицу, да зачепљавам његове мисли гласом, почео сам да причам сам са собом, и опет сам се уплашио – бојим се да ћу полудети, јебига, разговарам са својим дететом које је унутар мене!!! Да ударим главом од зид, да га повредим, то ђубре

…

Немилосрдност, агресија, усмерена унутар, план, решење – напустити све, продати ствари, отићи у манастир. никад нисам ништа радио сам, све је испадало само по себи, случајност, импотенција и пасивност, све испада само по себи, не желим ништа да радим. Бојим се промена, бојим се да урадим нешто сам. Ма ево га решење – да оставим све, у буквалном смислу речи, да оставим само руксак и рачун у банци, на коме има пара за једну бедну годину живота. Одлучио сам да погледам шта ће бити идућег јутра. И ево га јутро, фон, одвратни фон због јучерашње жалости према себи, глава тешка због суза, у глави ми се врти мисао да све напустим. Неко о томе већ зна, од осталих желим то да сакријем. бојим се да чујем шта ће рећи, да ће ме осудити, пљусак параноје, жалости према себи, бекство од околности. Вриштим – ако останем у затвору, то ће бити бекство, никад нисам ништа сам радио, нисам мењао свој живот, проћиће дан, два, опет ће све бити тмурно, мирно, ааааааааааааааааа…како ја то не желим, какав смрад, опет да идем на посао, да се на силу смејем, а у том тренутку да их све у ствари мрзим. Задовољство, месо које је иструлило, обухвата ми цело тело, пуни својим сладуњавим соком тело, све рупице. који је то отров

…

Бојим се да бежим, да бежим, бојим се да се ништа неће променити, бојим се да се нећу моћи паралелно борити у животу у новим условима. Бојим се да останем, да ће све бити и даље тако, да ћу се и даље бојати људи, њихових мишљења, свака мисао да нешто урадим ће бити изазвана мишљу о вршењу неке активности ради стремљења ка слободи, а због механизма адаптације на нове услове

…

Одакле да узмем искреност? Јебига, био сам искрен само кад сам блејао, кад сам вриштао, кад сам кукао, онда се нисам плашио да истресем све што је било у мени, само кад паничим и кад сам очајан сам искрен. смирујем се, све иде као и пре, адаптирање, намештање, подешавање, страхови се опет сви наваљују, СВАКИ ТРЕНУТАК, дођавола…готов сам

…

Седим, мучим се са тим мислима, јер су оне искрене, не желим да доносим одлуке, јер ће доћи до спокојства, имам план, све је у реду, имам наду, опет се покреће цео тај систем, опет одлуке и њихова реализација – то није искрен поступак, то је поступак да бих се после тај резултат окачио на огласну таблу са похвалама, да бих доживео труло задовољство

…

Не знам шта да радим, како да се ухватим за тај очај, како да га задржим, како да не дозволим да опет будем закључан у том затвору

 

Дођавола, шта год да урадим – све је гњило и све смрди, трули слатки мирис задовољства».

 

<< Назад

Forward >>