« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 12

… Целу ноћ сам провела у мучном стању између јаве и сна – јако ми се спавало, катастрофално сам била преморена, али лепо да заспим нисам никако успевала. Тело ме је болело као за време грипа, глава ме је болела чак и када бих попила неки лек од главобоље. У стомаку сам пар пута осећала лагане спазмове, па сам успаничено почела да мислим да могу да добијем пролив, па ћу онда морати да излазим из шатора на мраз да следим дупе, које је тако желело да буде у топлом.

Јутро је освануло муњевито, сунце је моментално угрејало ваздух, изашла сам из шатора, али ми није било лакше – после мраза и продорног ветра је изашло сунце, постало је јако вруће, дисати је било још теже, осећала сам се као на загрејаном тигању.

Никад ми није било тако тешко да се извучем из џака за спавање и да изађем напоље. Скроз сам заборавила да морам да ставим наочаре, да се намажем са кремом, али, чим сам изашла напоље, јако сунце ме је одмах подсетило на све то.

- Ето, јуче си се љутила што сам ти све објашњавао као малом детету, - промумлао је Олег.

- ??? Па ја то нисам рекла…Или сам рекла?

- Какве везе има, то је било, зар не?

Била сам сигурна да нисам то говорила, мада после тако исцрпљујуће ноћи већ ни у шта нисам могла бити сигурна. Нисам хтела да мислим на то – успомене, као и све остало, ми нису ишле за руком, али сам се све више бојала због предстојећег успињања са Олегом.

Снежна поља су одражавала сунчану светлост као једна огромна лампа, фокусирајући топлоту у једну тачку. Просто је невероватно – неподношљива врућина, а снег се не топи, вероватно томе постоји објашњење. У ваздуху се не осети ни један покрет, застала снежно-ледена пећница, у којој ћу се, највероватније, угушити. Ушла сам назад у шатор и одмах искочила поново напоље – унутра је била права-правцата сауна.

- Боже, па то је немогуће – на толикој висини међу ледовима и снегом – такво парење!

 - У хладовини ће бити лепо, - зачуло се из шатора. – Сад ћемо отворити шатор и све ће бити у реду.

Од горњег дела шатора момци су направили нешто слично сунцобрану, учврстивши један његов крај на шатору, а други, помоћу ледоломаца забили у снег. У хладовини је стварно било доста хладно. Пружајући руку час на сунце, час у хладовину, посматрала сам како се мења температура руке.

- Да, ту је тако, - Андреј је спремао да једемо, али уопште нисам имала жељу да једем, -толика разлика у температури у хладовини и на сунцу само ствара додатне препреке за ходање у зони пукотина, јер на сунцу може бити и до плус 80 степени, а у хладовини пукотине, кад се спушташ у њу да бих прешао на њен други крај – минус 10, па ако идеш слабо обучен по тој врућини, а после упаднеш у ту хладовину на пар минута, можеш да се разболиш, а бронхитис на тако великој висини…то је велики проблем. Нећу већ да причам о тако баналној ситуацији, као што је пад у пукотину – иако нећеш упасти тако дубоко – можда само пола метра, јер идете заједно везани, осим тога може да те одржи снег, којим су запуњене пукотине врло често, - али се свеједно можеш прехладити за тих пар минута док те ваде оданде.

- Да, бронхитис није пријатна ствар…

Андреј се напето насмејао.

- То је доле бронхитис непријатност, а овде – велики проблем и опасност по живот. Од момента разбољевања, ту, на висини, до леталног исхода имаш 24-48 сати. А кашаљ, као што видиш, имају скоро сви, па пробај одреди – да ли си већ добила бронхитис или је то обичан кашаљ. Ако је бронхитис – мораш одма да се спустиш на мању висину, што значи, као што знаш, да реметиш наше планове, а ако је обичан кашаљ – може се ићи даље, али је цена ризика много велика.

Приметивши моју оптерећену фацу, он се насмејао.

- Не бој се, на тако малој висини – до 5.000 метара – то није тако опасно, али се свеједно можеш прехладити због таквих падова температуре, зато мораш бити топло обучена чак на таквој врућини.

Али уопште, успињање сам замишљала мало другачије. Замишљала сам људе, који су били врло одлучни, који су били пресретни због успињања, савлађивања тих врхова, који су храбро пробадали степенице у леду, а у ствари…у ствари сам била скроз незаинтересована, уопште нисам ништа хтела, седела сам на тепишчићу у снегу и нисам могла уопште да се померим – било који покрет ми је било врло тешко да урадим. Због огромних затамњених наочара свет около је деловао тмурно, а да их скинем нисам могла – снег бих ме одма заслепио, а за пар минута бих могла одмах да ослепим. Када није било ветра наочаре су се одма замагљивале, па сам морала да их бришем руком. Одоздо ми је лице затварала маска од газе, иначе бих скроз изгорело, добила бих пликове, па сам се осећала у том скафандеру као у рерни…ма уопште сам се одвратно осећала.

Одлучила сам да пропустим доручак – немогуће је било ишта ставити у уста, сем можда пилећу супу…шта су оно спремили момци…ооо…какве гадости…кафа…рибља конзерва…

 - Да, ето таква је планинска болест, - потапкао ме је по рамену Андреј, - ништа не желиш, постајеш невероватно пробирљива, што се тиче хране, али ти ништа друго не преостаје, - мораш да једеш на силу, иначе нећеш моћи да ходаш. Гурај ту храну у себе, наливај се воде, чак ако ти буде било мука. Ма ти си супер, не жалиш се, не плачеш, не звоцаш. И упамти – ако будеш тако седела – биће ти све горе и горе.

- Сећам се… Па шта да радим?!

- Било шта. Бар преноси руксак са једног места на друго. Боље бих, наравно, било да урадиш нешто корисно, а најбоље да ходаш горе – доле.

- О!!! Да ходам!! Шта ти је, па ја једва могу да устанем…

- Мораћеш да ми верујеш на реч. Што више будеш радила, све ће ти бити боље. Овде ти нико неће помоћи – или ћеш сама преодолети своју болест, или ће она савладати тебе. Устани и прво почни да пакујеш свој ранац. За пар дана ће доћи до аклиматизације, биће ти боље.

Пакујући ранац, кришом сам посматрала Олега, - био је намрштен и чак нас није ни гледао. Опет сам посумњала у његову адекватност, па сам се опет оптеретила – како да причам о томе са Андрејем, а да Олег ништа не посумња. Окренула сам се према Андреју и показала му очима да хоћу да попричам насамо са њим. На његовом лицу се читало изненађење, хтео је нешто да ме пита, али сам му ја одмах знаком показала да ћути. Ништа не схвативши, ћутећи је узео ледоломац.

- Хајдемо да погледамо данашњи снег. – Андреј ми је бацио крај канапа и кренуо према врху. Учинило ми се да се Олег још више намрштио и као да је и сам то примећивао, али да није могао да објасни то своје стање…Или ми је то само због мојих наочара делолвало да је његово лице плаво-зелене боје, а да сам ја постала јако сумњичава због умора, таласа вртоглавице и забринутости, као шлаг на све то? Како год да је било, свеједно сам хтела да попричам са Андрејем, да му кажем чега се плашим.

- Да ли си сигуран да је Олег психички здрав? Јуче, кад си заспао, причао ми је о својим путовањима и ја сам га доживела као правог лудака. Јел ти се не чини да није присебан? Лице Андреја се искривило.

- Какве то глупости причаш? Не, ја ништа не примећујем. Шта је са тобом? Нервозан ти је глас, испрекидан. Ја Олега знам, он је здравији него многи остали, све ти се то привиђа.

- Ти си знао какав је био раније! Да си само чуо, шта је причао јуче, а што је најбитније – КАКО је то говорио, Андреје, ја се бојим да идем са таквим човеком даље. Ја очекујем од њега било шта.

- Мајо, послушај ме, то је планинска болест код тебе. Уморила си се, ниси се наспавала, ти сад све видиш црно. Мораш да се смириш, иначе ће бити опасно ићи са тобом.

- Са мном??? – одједном ме је обухватило невероватно узбуђење?

- Ето видиш, како неадекватно реагујеш…

 - Да, стварно неадекватно, - било ме је срамота због мојих емоција. – Али сам се јуче добро осећала, па сам свеједно видела у њему лудака.

- Јуче ти је већ почињала та планинска болест, она се увек добија увече, тако да, хајде да прекинемо тај разговор, посебно што морамо да кренемо ка врху. Ускоро ће снег омекшати, па ће нам бити тешко да направимо стазицу. Када буде боље, легаћемо у 7-8 увече, а устајаћемо и ићићемо даље у три сата ноћи - тако је лакше

Снег ће се смрзнути, стврднуће се, па ће се по њему моћи лако ходати са ранцем, а да се не бојиш да ћеш пропасти.

- Зар тај снежни слој може бити толико чврст да издржи тебе заједно са ранцем?

- Па…мене можда и не може, али тебе може. У крајњем случају може да се скине ранац и да се вуче са собом на том канапу. На таквој висини правити стазу, упадајући у снег на сваком кораку до… у главном, то је право мучење.

Замислила сам како идемо напред, вучећи за собом на канапу велике, тешке ранчеве, па сам се засмејала – ма права-правцата слика из луднице…

Вратили смо се ка шатору. Капа и велике сунчане наочаре су криле лице онога, који ме је толико плашио, па сам осетила очај због тога што сам изгубила Андрејеву подршку и што ћу морати да захтевам да се крене доле, јер нећу моћи да нађем пут назад сама, или ће се морати ићи ка врху, затрована растућом забринутошћу и планинском болешћу…

 

<< Назад

Forward >>