« Maja »

Том 1: « Форс-Минор »

Поглавље 01


- Вегетаријанско или обично?

- Шта? А... Да, вегетаријанско…

- Извините, вегетаријанског више нема, може ли обично?

Ето опет, као и увек – имаш најбоље намере…

- А које је месо у питању?

- Пилетина.

Пилетина, као пилетина, може, - гладна сам.

Залазак сунца, чији се одсјај види кроз авионски прозорчић, на тргу пијаце у нерадни дан – гласови, крици, лица, музика, делови разговора, - у глави је уобичајен наметљив хаос.

…- До врага, Мајо, новине треба да се штампају, а твој чланак још увек није спреман! Јако ми је то већ  дојадило! – опет и опет се чуо глас у слушалици…

- Сад ћу доћи!

Мобилни лети у ташну, паркирам се, пролећем кроз ходник, живчано притишћем дугме у лифту, чекам – 10…9…8… Колико то још може да траје?... Кабинет главног редактора, фаца нове секретарице, која је тако нашминкана, да личи на семафор и која са мрзном гримасом одговара – Није ту. Изгледа да знам, ко се сад врти око мог стола…тачно знам…

- Па ви сте ме сами послали на отварање ресторана, Всјеволод Владимирович! Зато и нисам успела да довршим чланак, још јутрос сам вам рекла, ако одем, нећу успети да га довршим. Рекла сам вам...

- Мајо, отварања ресторана, презентације… да, то је мучно, Мајо, ја се петнаест година бавим тиме, мени је то исто јако дојадило, - очајно је млатнуо главом, додирнуо руком грло. – Али, то је наш хлеб, ти знаш то боље од мене, какве су то онда примедбе? Зарадимо за хлеб – намажемо на њега маслац, кренеш да радиш репортажу о амазонкама у Аргентину, на пример… И уопште, не разумеем, зашто ми стално нешто пребацујеш? Јел ти се не свиђа тај посао?

То питање се појављује све чешће и чешће, све више и више пута, желим да баталим новинарство заувек, али се сваки пут појављују  различити «али» и опет и опет истрчавам из стана у градско тмурно рано јутро и враћам се из те брзинске цедиљке свако вече.

О мом радном месту матуранти новинарских факултета, могу само да маштају, и ја сам некад маштала о њему, када сам била студенткиња, али сад све мање схватам, што ми је то требало…Ето га главни редактор популарних новина, - цео његов живот је пролетео у ненормалном вртлогу од хитних чланака, штампарских примерака, хистеричних рекламодаваца, испушених просторија редакције, компота и ћуфти из мензе, ексцентричних службеника, који увек негде журе, брзинског улетања у све оно, што нам је било важно пре пар минута. И, шта сад? Има само четрдесет година, а већ изгледа као исцеђени лимун, има око сто кила, очи оједене од никотина, и увек је раскидан на све стране, - ходајуће клупко раздражљивости и незадовољства. Ево, и сад стоји изнад мене (мисли да то ја стојим испред њега – типичан егоцентризам хомофабера), само што не запени од беса, и зато није могуће да му се ишта објасни. Он је као неки   механизам, као покварена плоча, која те не чује, а можда те чак и не види. Кад се дере, његове очи су застрашујуће празне и бесмислене. А сигурно је некад био инспирисан новинарством… Да ли бих хтела да мене исто снађе?...

- Да ли ме уопште чујеш?? Шта буљиш, као теле? Стојиш, лебдиш…Ма шта је то бре - ја са њом као са човеком…Хајде, покрени се, сви тебе чекају, без твог чланка, све је скоро узалуд, шта уместо њега да ставим – твоје маште? Ма оставићу те недељу дана да састављаш наслове – па ћеш видети…  

- Ма заболе ме за твоје новине, - прилазим прозору, гледам доле, -  мравињак живи, не заустављајући се ни на трен.

- Шта?? Како имаш образа?!

Чак и не гледам у његову страну, ма шта и имам да гледам… ионако је јасно, да се надуо и поцрвенео од беса. У тренутку сам се забринула, јер још ни о чему нисам размишљала, нисам размишљала, како бих у том случају наставила да живим… из различитих делова соба су вирели, као творови из јазбина, службеници – неко са страхом у очима, неко са гађењем. И уједно се појавила таква радост… као да је задувао ветар, као да ти дува у леђа и упорно те тера у сусрет са животном стихијом.

Ужасно сам пожелела да отерам забринутост и да га храбро погледам у очи, да кажем да сам млада женка, да желим да живим, да желим да се наспавам, да се наждерем рибе и кромпира, да желим да шетам до миле воље, да желим да се јебем, на крају крајева, не само преко викенда. Ух, онда бих настала нема сцена… А испало је другачије, - мозак је почео да ради сасвим другачије – почела сам да смишљам своје покрете, речи, да прикријем паралисану забринутост и да изгледам достојанствено…

- Чај, кафу, вино? – стјуардеса ме брижно упитала.

- Не, само минералне воде…хвала...

…- Мајо, па ниси ваљда толико луда да тек тако напустиш ТАЈ посао? Серјожа, она је сигурно упала у неку секту, сигурна сам – мајчинско срце не може да се превари, донеси ми, молим те, валидол (лек за срце). Мајо, дужна си да ми испричаш, све ћемо заједно анализирати, и нећеш морати да напушташ посао и да путујеш ни у какву Индију…Путујеш ли сама??? Да ли ће те тамо већ неко чекати?... Имам параноју?! Безобразнице једна, како смеш тако са мајком да разговараш?! Сад ћу те закључати, док сво то лудило не изађе из тебе… Оче! Зашто ћутиш, реци бар нешто!! Намрштено очево лице… зар није некад било другачије, не такво, као да се укочило у тој мртвачкој гримаси? – Јесу те ухватили трговци дрогом? Хоћеш то да довозиш дрогу из Индије? Имам своје људе у милицији, пратиће те… Сад ћу те… - застао је, беспомоћно замахивање рукама, црвено лице.

Сад ћеш, шта? То није ни он знао. Само је покварена плоча стала…Ма он је просто робот! И, ако би он само…

Приближавам се Индији сваког тренутка све више, све више ми се бришу сећања о редакцији, курсеви јоге, рејке, психолошки семинари, тантрички тренинзи, кухињски филозофски спорови до јутра и до повраћања, и већ уопште није толико ни битно, да се потрага за истомишљеницима завршила безуспешно, - ја почињем нови живот. Нешто у мени тачно зна, да се никад више нећу вратити назад.

…- Ма и гони се, мала кучко! Увек сам знао да ћеш наћи себи другог и да ће те болети дупе за моја осећања…Никад ме по правом ниси ни волела. Јако сажаљевам твог новог изабраника, јер ћеш и о њега обрисати ноге…

- Имате ли ћебад? Спава ми се..

- Да, сад ћу донети.

Црни прозорчићи авиона, цео авион спава, смешно отворивши неколико десетина уста…Ћебе је тврдо, али нема везе, одговара…

…Врата редакције су се залупила. Прохладно вече у августу, уопште није онакво, као што је иначе, - свет се променио, у ваздуху одзвања узрујавајући и радостан предосећај усхићења, и сва престоничка ужурбаност на Пушкинској, личи на декорацију од картона, која само што не падне. Све је постало полустварно, и ништа не значи, по упоређењу са оним, што се ослободило и што те зове у непознатом правцу. Између кућица се види залазак сунца и у неком тренутку пролази кроз кућице, - као да те зове одасвуд. Куд?

Распала се машта о револуционарној новинарки, која мења конзервативне умове, која разбија предрасуде, која врви од нових идеја, од жеља за новим открићима… ма од самог почетка је то било јасно, али сам се до задњег надала, затварала очи на очигледне ствари – плашљивост, наравно, али како да признаш себи, да већ одавно не радиш оно, што желиш? Како да отвориш очи и да видиш да си се спојила са безличном масом, како да престанеш да се котрљаш по одређеној линији и да изађеш из тог смртног вртлога?...

- Већ је Ашхабад?

Полупоспана идем кроз ходник, упадам у фотељу. Три сата у сали за транзит, затим још три сата лета, - за шест сати сам у Делију… Дели… Дели… како је необично, не могу да верујем – «летим у Индију», да ли је могуће!.. и која је свиња смислила те бушне металне столице у сали за транзит? Не може се ни сести нормално, нити лећи… обесила бих за јаја тог кретена, који их је измислио… сат времена покушавам да се сместим, само ми кошмари пролазе кроз главу.

…Страшно је било тек тако бацити се главом без обзира у тоталну неизвесност, следити забрињавајући и упоран зов, прецртавши све оно, што је било стабилно и јасно. Кад сам напустила посао, месец дана сам шетала по шуми, претурала Интернет, гледала – чиме дише свет, читала…опет бих могла много да читам, али старе књиге ми нису ишле, а нове – оне, које бих ме заинтересовале, нисам нашла, и на почетку септембра у мом џепу се већ нашао пасош, повратна карта са отвореним годину дана датумом и виза за Индију. Опростивши се са прошлим животом, затворила сам врата своје куће, која се одмах загубила у бесконачном виру догађаја и појава.

 



<< Назад Forward >>